Sajmon Sibag Montefjore

Ali uništiti pismo, smatrao je Gete, čak i radi diskrecije, značilo je uništiti sam život.

Moje zelenilo, moj šećeru, moja ružo, jedina koja me ne žalostiš na svetu...

Moj Istanbule, moj Karamane, zemljo moje Anadolije,

Moj Badakšane, moj Bagdade, moj Horasane,

Moja ženo divne kose, moja ljubavi izvijenih obrva, ljubavi moja očiju punih nestašluka...

Pevaću ti hvale zauvek.

Ja, ljubavnik izmučenog srca, Muhibi očiju punih suza, srećan sam.

Progutala si sve. Osećam se budalasto i srećno čim sebi dozvolim da mislim na tebe. Vrtim se u divnom snu u kom za tren oka proživim hiljadu godina. U kakvom sam užasnom položaju! Savladan sam ljubavlju, osećam ljubav u svakoj pori, živim samo za ljubav i vidim da me proždiru jadi i da sam ulovljen u hiljade paukovih mreža. O, voljena moja Evo, ti to nisi znala.