Dejan Aleksić

Oholost ojača kad poverujemo da smo krhku kulu svog ljudskog dostojanstva podigli na sigurnom tlu i da su zemljotresi negde na drugom kraju sveta. U dane smeha i slave penjemo se u njene vrhove da gledamo pozlaćeni horizont.

Odrastanje u kulturi straha i neizvesnosti učinilo me je otpornom na zebnju pred autoritetom

Narod je dolazio da se naoruža utehom i otupelošću. Utehom, da bi mogao da živi, a otupelošću – da ne

misli o životu sklepanom na temeljima utehe

Prestupništva lako postaju oruđe za sticanje simpatija u periodu sazrevanja, kada smo spremni na sve zarad

sredina oblikuje više nego što bi trebalo, da je smešna taština biti ubeđen u nezavisnost karaktera od društvene stvarnosti

Bili smo nadraženi nervni završeci tromog i slepog društvenog organizma čiji su pipci tapkali po trnju. I to nas je lišavalo odgovornosti i želja.

Lice osobe koje spava lišeno je karaktera. Glupo zvuči, ali uspavano lice obezličava svog vlasnika. Dopušta posmatraču da mu po slobodnoj volji pripisuje osobine možda nespojive sa spavačem.

Jezička razdvojenost drži nas u ropstvu sopstvenih misli. Ljudi su groteskni kad se delovi tela pretvore u govorni aparat

Hvatam zvučni prenos običnog života