Sofija Lundberj

Uvek je govorila da je za čoveka najveći izazov baš to da se usudi da zadrži oči širom otvorene u susretu sa nesrećama, umesto da žmuri da bi zadržao svoj mir.

Lepe uspomene su jedino što treba sakupljati. Novac i status i drangulije i ostala sranja mogu da nestanu zauvek. Ali uspomene ti niko ne može oduzeti.“

„Lepe uspomene su jedino što treba sakupljati. Novac i status i drangulije i ostala sranja mogu da nestanu zauvek. Ali uspomene ti niko ne može oduzeti.“

Smrt se ne može izbeći. Smrt nas sve sustigne na kraju. A do tog časa moramo da živimo.“

„Lepe uspomene su jedino što treba sakupljati. Novac i status i drangulije i ostala sranja mogu da nestanu zauvek. Ali uspomene ti niko ne može oduzeti.“

Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, dovoljno susreta da bi mogla da preboliš… jedan… rastanak“,

Ljubav.

To je samo jedna reč. Ali u nju staje tako mnogo.

Naposletku se samo ljubav računa.

Jeste li voleli dovoljno?

Želim ti da imaš svega dovoljno“, prošaputala mi je na uvo. „Dovoljno sunca da ti obasja dane, dovoljno kiše da bi umela da ceniš sunce, dovoljno radosti da ti okrepi dušu, dovoljno bola da bi umela da ceniš sitne životne radosti, i dovoljno susreta da bi tu i tamo mogla da preboliš i poneki rastanak.“

Možda je jedna od najdelotvornijih metoda kada želite nekog da obeshrabrite upravo to da se uopšte ne obazirete na njegov intelekt. Spoljašnjost je bila jedini predmet interesovanja.

Tvoja kuća je tvoj lični svet“, imao je običaj da kaže, „tvoje malo carstvo. Zato u kući sve treba da bude prilagođeno tome kako baš ti živiš svoj život. Kuhinju treba prilagoditi prema hrani koja se u njoj sprema, prema ljudima koji se po kući kreću.