Gradimir Stojković

Наш језик је савршенство. Њиме можеш све. Да волиш, да мрзиш, да се радујеш, да тугујеш… њиме можеш да кажеш све и више од свега. Нема језика на којем можеш да псујеш, али и да њиме милујеш, као што то можеш на нашем. Који језик има реч као што је наша љубав?

podne lenstvuje.

Protekla noć nije bila laka. Onaj idiotski san… osmehnuo se i podmetnuo dlan pod obraz. Samo još malo, malčice da dremka.

– Buba! – zavrištao je i, kao oprugom izbačen, izleteo iz postelje.

Na jastuku se crnela spljoštena bubašvaba.

Želudac mu se naglo podigao do nosa. Suzbijajući navalu gađenja, oprezno je prihvatio jastuk i poneo ga u kupatilo zajedno sa bubetinom.

„Kao orden“, palo mu je na pamet.

Istresao je jastuk iznad ve-ce šolje.

„Spavao sam na njoj“, ogorčeno je mislio, dok je voda odnosila ispražnjenu ljušturu

onesvestila bi se garantovano. Nije bilo jednostavno naterati Strahinju da se redovno umiva, a još sapunom – to je spadalo u fantastiku! Kladio se sa sobom da bi tata bio duhovit, nešto kao „da ti je bar jedna bubašvaba dnevno na jastuku…“

Moraće da izbaci tu bubetinu iz glave, inače neće moći da preživi ovaj dan.

Njegov apetit, ipak, ništa nije moglo da pokvari. Opljačkao je detaljno frižider i samo što je seo za sto, javio se telefon.

– Strale – bio je to Bojan – je l’ si spreman da me vadiš na fizici? Ti si mi jedina šansa.

– Daj, Boki, ne buncaj! – odbrusio mu je. – Danas