Herman Melvil

Naporno je kad je čovek predmet milostinje, a sigurno još napornije kad oseća dužnost da pri tom naporu izgleda vedro zahvalan,

Ako je pijanac u nastupu treznosti najdosadniji smrtnik, ni entuzijasta u nastupu razumnosti nije najživahniji

jedva ko umre za pravednika; za dobroga može biti da bi se ko usudio umreti

mi zamenjuje pištolj i metak.

razmišljanje i voda venčani su zasvagda.

A još je dublje značenje one priče o Narcisu, koji je zato što nije mogao da dohvati onu mirnu sliku što ga je mučila, a koju je video u izvoru, skočio u nj i utopio se. Ali istu sliku i mi vidimo u svim rekama i okeanima. To je slika nedohvatljive utvare života; i tu je ključ svemu tome.

mene muči neki večni svrab za veoma udaljenim stvarima.

Zaista, zaista, bogovi! Spustiti se i u sam pakao, samo da se izbegne ovaj mraz!

A eto, taj Gavan i sam živi kao kakav car u nekom ledenom dvorcu načinjenom od zaleđenih uzdaha, a pošto je predsednik društva za suzbijanje alkohola, pije samo mlake suze siročadi.

sve je na njemu i u njemu otrcano – i kaput, i srce, i telo, i mozak.