Viktor Igo

Ali u svakom slučaju, ma kakva bila budućnost arhitekture, ma na koji način naši mladi arhitekti rešili jednoga dana pitanje svoje umetnosti, dok se ne pojave novi spomenici, čuvajmo stare. Ulijmo narodu, ako je mogućno, ljubav prema narodnoj arhitekturi.

Tragičan požar u kome su 15. aprila 2019. mnogi delovi Bogorodičine crkve (na francuskom Notre Dame) u Parizu trajno uništeni ili teško oštećeni vratili su u Francuskoj u žižu čitalačkog interesovanja roman Bogorodičina crkva u Parizu Viktora Igoa.

Ponos uvek prate u stopu propast i sramota. Imajte ovo na umu, i ćutite.

Nije potrebno posebno naglašavati koliko je u samom romanu Igo govorio o porazu arhitekture i pobedi pisane reči, najavljujući smenu civilizacija, jer piščevo „ovo će ubiti ono“ znači „knjiga će ubiti građevinu“.

A devojka koja voli da se smeje na putu je da plače; lepi zubi upropašćuju lepe oči.

Više nije mogla da radi, jer predavši se ljubavi beše se sasvim olenjila, i patila je mnogo više, jer olenjivši se, beše postala žudna ljubavi.

Ona beše tako retke lepote da je, čim se pojavila na ulazu, takoreći, ispunila sobu nekom svetlošću koja je njoj bila svojstvena.

Jedna kap vina dovoljna je da oboji crveno punu čašu vode; da se izazove izvesno raspoloženje u čitavom skupu lepih žena, dovoljno je da dođe jedna žena lepša – naročito kad je među njima samo jedan muškarac.

Vi znate da uvek telo upropasti dušu.

Ako čitalac pristaje, mi ćemo pokušati da mislima predstavimo utisak koji bi osetio s nama kad bi prekoračio prag ove velike dvorane i našao se usred ove svetine u raznolikom odelu.