Verica Vinsent Kol

„Život je mlinski kamen, a da li će te ispolirati ili samleti zavisi od toga od čega si napravljen

deca ne mogu da dočekaju da se reše svojih sopstvenih majki? Uključujući moju decu. Znam da, bar što se njih tiče, ta potreba nije tako jaka kao u nekim drugim slučajevima. Znam da me vole, i ponekad ih čak interesuje moje mišljenje. Ali to ne opovrgava istinitost moje tvrdnje. A, u suštini, i ja mislim da što smo manje zajedno – bolje funkcionišemo. Osamostaljivanje od roditelja – osim u retkim slučajevima gde je roditelj bio dovoljno mudar da uspe da uspostavi suptilnu ravnotežu između ljubavi i otpusta iz emotivnog ropstva te ljubavi – želi svaka podsvest koja ima nameru da njen vlasnik zaista odraste, i jadan je roditelj kome to nije jasno; i još jadnije njegovo dete.

život ima tu lošu naviku da romantike troši brzo i nemilosrdno. Ili, bar, nema sa njima mnogo strpljenja

ako često nismo ono što jesmo, u punoj meri, postoji opasnost da zaboravimo šta to beše i da se trajno promenimo. Zar se to, u ovoj ili onoj meri, ne dešava svima koji žive sa nekim i imaju premalo vremena samo za sebe?

Zato je samoća važna. Zato je samoća dobra. Ali, samo do izvesne granice. Previše samoće može da dovede do nečega što bi se, uslovno rečeno, moglo nazvati prelaskom kvantiteta u kvalitet. I tako nastaje usamljenost.

Život je jedan, a svet je mali

Svi smo mi u sebi sami

većina ljudi jednostavno nije „građena“ tako da mogu da prihvate istinu o sebi: nemaju odgovarajuće receptore za nju, ni mehanizme koji bi bili u stanju da je obrade

Nisam ja sebi nikada bila nevažna, uopšte nisam jedna od onih majki koje žive samo za i kroz decu. Imam previše ega za tako nešto.

Zašto ne mogu da naučim da se opustim u onome gde sam, u onome što imam, i prestanem da razmišljam o onome što nemam? Valjda je jasno da biti i unutra i napolju, u isto vreme – jednostavno nije moguće.