Igor Verkić

Razmišljao je o tome šta je konkretno pošlo po zlu sa njegovim žvotom, gde je bila ta prelomna tačka kada je sve otišlo dođavola, nije mogao tačno da utvrdi.

Svaki njegov osmeh bio je čisto protokolaran, obična formalnost koja se poklapala sa ustanovljenim društvenim normama.

Ljudi greše ne zato što donose loše odluke ili zbog nekog drugog uticaja, neprestano greše zbog svoje nesavršene prirode, upravo one prirode koja nas i čini ljudima, a u tome se ogleda njihova najveća lepota i najgori jad.

Čudna je stvar taj konformizam gde se zarad osećaja pripadnosti i prihvatanja čovek odrekne samog sebe, svojih nastojanja i specifičnosti. Konformizam je smrt za ekscentrike, za one nespecifične koji se teško odriču svoje ličnosti i svojih opsesija, ali ih na kraju takav život, ta socijalna formalnost transformiše iz neobičnog u konvencionalno, dosadno i bez petlje.

Razmišljao je koliko ista krv i geni uzrokuju međusobnu povezanost, neku neobjašnjivu i mističnu mrežu između dvoje ili više ljudi koji su uvek tu jedni za druge bez obzira šta se desilo. Uvek povezani nevidljivim nitima koje ma koliko bile napregnute i trošene distancom nikada ne pucaju i nikada se ne prekidaju nego nepovratno vezuju ono što je vezano davno, samim genetskim nasleđem.

Da li će ljudi gubljenjem stvari u koje su prethodne generacije usadile deo svog bića i postojanja konačno izgubiti i dušu, da li će okončati taj proces asimilacije i preobražaja čoveka u običnu mašinu, bespotrebnu, usamljenu i hladnu.

Zapravo je najveći fenomen prirode nemogućnost čoveka da uoči proces promene. Čovek je sposoban da konstatuje promenu, da uoči preobražaj kada je već gotov, ali nikada u potpunosti nije svestan prelaska iz jednog oblika u drugi. Zato su ljudi i ubeđeni da se sve dešava preko noći, da se ljubav dešava na prvi pogled, da se brakovi raspadaju i gase isključivo zbog jedne stvari ili situacije bez prethodnih naznaka.

Mučila ga je činjenica da ga ona nikada neće razumeti, jer kako objasniti drugom ljudskom biću da si nesrećan u trenucima kada bi trebao da budeš van sebe od sreće.

Platio je, nije mu bilo bitno, na kraju, to je samo prokleti papir koji nas na svu našu žalost određuje, ali na kraju dana to je ipak samo papir i ništa više od toga.

“Zbog smeha Henri“ - glas mu je ponovo zadrhatao.

“Zbog smeha?“

“Ne postoji ništa toliko iskreno i čisto kao što je dečiji osmeh, uvek ide iz dubine duše i viđati to svaki dan bilo je više od privilegije, bila je neka vršta isceljenja za nas oboje, iako je često znalo da bude bolno.“