Jelica Greganović

Opšte je poznato da su deca vrlo glasna prirodna pojava. Od prvog dana kada u vašu kuću stigne faraonski umotana vekna koja se predstavlja kao sasvim taze ljudsko biće, jasno je da je tišina svoje završila. Toliko od nje, šta smo tišinili, tišinili smo, iliti šta je odradila, odradila je, jer u konkurenciji sa tako malim a tako glasnim stvorom nema šta da radi. Imanje bebe se meri pauzama između dva urlika, pri čemu je oduvek bilo čudno kako tako sićušan organizam može da proizvede toliku buku i galamu.

Naravno da tom kadarodi stanju prethodi trudnoća, ali to se ne važi. Tada, kako god da izgledate, svi će vas gledati raspilavljeno kao da ste kolekcija plavookih mačića na jeftinoj bombonjeri. Taman i da dosegnete razmere ruskog vazduhoplovnog džina Antonov, publika će vas tešiti poznatim: „Ako, ako, neka, treba dete da raste.“ Za to vreme vi rastete kao samo kvasac da jedete, sve vam se čini da ćete mamuta, a ne bebu ljudsku roditi. Usput vam se potura hrane za dvoje, al’ niko ne spominje da će tome slediti kupaći kostim za troje. Jer kako god obrnete i kad god da se porodite, prvo naredno leto vas čeka u zasedi. Bez milosti.

„Tek kada rodi, žena dobija svoje prave mere“, rekao je neko ko ili je muško i rađanje mu ne spada u biološki opis ili nije bio u dodiru sa realnošću prilikom kreiranja ove mudrosti. Jer da se ne lažemo: tek kada rodi, žena shvati kakve sve mere može da ima, i to one i onakve sa kakvima nikada do tada blage veze nije imalo njeno telo.