Danijel Kiz

inteligencija i obrazovanje koji nisu ublaženi ljudskom toplinom ne vrede baš ništa.“

previše često potraga za znanjem poništava potragu za ljubavlju.

Koliko je čudno da ljudi iskrenih osećanja i osećajnosti, koji ne bi iskorišćavali čoveka rođenog bez ruku, nogu ili očiju – da takvi ljudi bez imalo oklevanja zlostavljaju čoveka rođenog sa niskom inteligencijom.

Učim da kontrolišem svoju ozlojeđenost, učim da budem strpljiviji, da čekam. To je valjda odrastanje.

Izgleda da je ideja sledeća: izraz treba koristiti sve dok nikome ništa ne znači.

Ja bih došao kod nje po utehu, a njen bes bi me potopio.

A u drugim prilikama je bilo nežnosti i zagrljaja poput tople kupke, dlanova koji mi prelaze preko kose i čela, reči uklesanih iznad katedrale mog detinjstva:

On je isti kao druga deca.

On je dobar dečak.

Čak i slabouman čovek želi da bude kao drugi.

Dete možda ne zna kako da se hrani, niti šta da jede, ali ipak zna šta je glad.

može reći da je moje svetlo bolje od tvoje tame?

Negde u tim mrljama od mastila krili su se odgovori koje sam koliko maločas znao.

nisam mogao. Nisam mogao da se setim šta sam hteo da kažem. Sve je nedostajalo.