Kolin Mekalou

Postoji legenda o ptici koja peva samo jednom u svom životu, umilnije od svakog drugog stvora pod kapom nebeskom. Od trenutka kad napusti gnezdo, ta ptica traži trnovito drvo i nema mira dok ga ne nađe. A onda, pevajući među njegovim okrutnim granama, nabada se na najduži, najoštriji trn. I dok umire, uzdiže se iznad sopstvenog samrtnog grča da natpeva ševu i slavuja. Cena jedne takve uzvišene pesme jeste njen život. Ali čitav svet zastane da sluša, a Bog se na nebu osmehuje. Jer ono najlepše može se kupiti samo po cenu velikog bola… ili bar tako legenda veli.

„Toga sam veoma svesna, Vaša preuzvišenosti. No ostaje činjenica da biste joj mnogo manje zla naneli kad biste hteli nešto više“, kaza En.

Rastrgao sam tkanje tvojih iluzija kao kakvu prljavu staru krpu. O, Megi! Šta sam ti to uradio? Kako sam mogao da budem tako slep, tako strašno egocentričan? Nisam ništa postigao došavši sada da te vidim, sem što sam te iskidao u komadiće. Sve ove godine voleli smo se u jednom ogromnom nesporazumu.