Vladimir Lenski

Čudio sam se samome sebi, jer sam posle svega onog što se desilo u tom prolazu i mnogim njegovim prostorijama, još uvek umeo da priđem nepoznatoj personi zlokobnog izgleda bez podozrenja i strepnji. Neki bi to nazvali nepromišljenošću i nenaučenom lekcijom, ali za mene je to bio podstrek – signal da čovek u meni još uvek uspešno nadvladava životinju.

Bez sumnje, ništa tako ne frustrira kao neblagovremena ili neodgovarajuća reakcija i nedovoljna mentalna prisutnost u bitnim trenucima, čovek te kvarove drugima i sebi samom uvek najviše zamera.

Međutim, nazad je bila samo sivkasta maglina, a čovek u pokretu, stegnut nevidelicom, uvek se nada skorom susretu sa sjajnijom svetlošću.

Nije li čovek nalik nekom bezvrednom, plastičnom letećem disku kojim se, na obali neizvesnosti, uporedo zabavljaju njegova nada i njegov očaj? Odista, u stanju su da se neumorno dobacuju njime, sve do onog časa kada ga jedno ili drugo nemarno ispusti u blisko more bezosećaja.

Kada čovek ostane bez ikoga u svojoj blizini, podstrek da se izbavi iz živog blata u koje je upao može dobiti jedino još od sebe samog. Srećom, takva vrsta stimulansa delotvornija je od svih ostalih.

Red je, ljudi, da i ja otkrijem od kakve sam to sile nesumnjivo i nenadoknadivo poražen.

Vidite, ako se mislima vratim u svoju ranu mladost ili, recimo preciznije, u đačke dane, prvo što ću izneti o tadašnjem sebi jeste to da sam uvek samo iščekivao da se svi ti, za mene nezanimljivi i predugi školski časovi što pre okončaju. Blenuo sam u neispisanu tablu, u lica odeljenskih drugova i drugarica, ružio svoje udžbenike i sveske bezveznim žvrljotinama: preuveličanim, nabacanim slovima ili nekakvim neodređenim geometrijskim oblicima, i razmišljao o tome šta ću činiti kada ponovo budem kod kuće. Gotovo da uopšte nisam pratio ono što su predavali svi moji učitelji ili profesori, niti sam čuo sve one dragocene, mudre stvari koje oni skoro neprimetno provuku kroz nezaobilazno gradivo i samim tim, nažalost, od njih ništa nisam naučio.

Pređem li tako, prisećajući se, u momačko doba, odmah ću pomenuti to kako sam na bezbrojnim igrankama, leđa pribijenih uza zid, nepomično stajao i čekao da neka prelepa i zgodna devojka priđe baš meni i zatraži da plešemo (iskreno verujući, ni sam nisam znao na osnovu čega, da izvesno zavređujem da mi se dogodi jedno takvo čudo). I nisam bio nimalo potišten dok sam posmatrao svoje vršnjake i vršnjakinje kako se kreću u ritmu lagane muzike, tela pripijenih jedno uz drugo i čitao im sa usana sve one slatke i nezaboravne šaptaje od neprocenjive vrednosti. Smatrao sam da je u pitanju stvar strpljenja – „desiće se kad se desi“, je l' te...

A ukoliko mi pak pred oči iskrsne ono vreme kada sam već sazrevao kao čovek i u sebi osećao prisutnu, ali nedovoljno snažnu potrebu da uzmem svoj život u sopstvene ruke i utičem na stvari koje mi se događaju, moraću da priznam da sam i tada samo tapkao u mestu, baveći se svakojakim izgovorima i nepravdama, i čekao da se moja realnost promeni sama od sebe, kao u igranom filmu.

Dakle, u bilo koji period moga života da se zabije nos, naići će se na uvek iste praznine, uvek isti problem. Uglavnom, shvatate već... Mene je uništilo – čekanje.

Upravo zbog toga, ljudi moji, verovatno vam delujem kao čovek bolesno nestrpljiv i navalentan. Prekasno sam shvatio da sam čekajući protraćio čitav svoj bedni život i to me proganja i kinji u svakom pojedinačnom minutu ove užasne sadašnjosti.

Eh, postoje pojedinici koji strogo čuvaju uspomene iz svoje mladosti, dragi doktore, ali one ne moraju biti od neprocenjive vrednosti za svakoga od njih. Neki će ih se odreći zbog svoje dobrodušnosti, neki zbog određene novčane naknade...

je, verovatno, još jedno od mojih pisama na koje neću dobiti nikakav odgovor. To me ne sprečava da po čitave dane pišem i pišem... Tvoje ćutanje mene je uvek inspirisalo da govorim neumorno i bez prestanka, to dobro znaš.

Svakako ti neću pisati o nežnim osećanjima, ne brini. Sigurna sam da bi me ismejao kada bi posle svega dobio mnoštvo ljubavnih reči. Sada bi ti odgovaralo jedino to da grdim sebe samu, da se bespoštedno nazivam izdajicom ili kukavicom i priznam ti da mi nisi dovoljno značio.

Na to zaboravi. Pa, i da znam da će ovo biti moje poslednje pismo upućeno tebi – ne bih ti udovoljila. Lagala te nisam nikada, niti ću. Čak ni onda kada bi ta laž možda učinila da se osećaš bolje.

Ponoviću, morala sam da odem, ali nisam otišla da bih ostavila tebe, već sam samo slepo i detinje pratila svoje roditelje. A ti... Šalji mi bezbroj psovki zbog toga, slobodno. Činilo mi se da ću umreti ako ne postupim u skladu sa svojim načelima. Ukoliko bi želeo razglabati o tome kako ih volim neuporedivo više nego tebe, izvoli i započni raspravu. Takvi tvoji nemilosrdni izlivi besa bi me možda i ozledili, ali od njih ne strepim, jer osećam da je zapravo ova tišina ono što me podmuklo ubija...

Često razmišljam o tome šta bi osetio, kada bi doznao da sam svejedno umrla ovde, od čežnje za tobom. Da li bi tvoje srce zadrhtalo ili me baš toliko prezireš, da te ni moj kraj ne bi uspeo uzdrmati? Pitanje koje najradije postavljam sebi pre nego što me obuzme san... Ne možeš ni da pretpostaviš koliko različitih pokretnih slika umem da stvorim iz tog jednog, specijalnog pitanja koje tebi, ne sumnjam, deluje apsolutno patetično.

O, kako bi ti samo imao razumevanja za mene kada bi nekako mogao da utvrdiš koliko snažno verujem u to da ću ti se vratiti, onda kada budem skupila potrebnu hrabrost da se izvučem iz zagrljaja svog dosadašnjeg, mirnog i bezbrižnog života...

I mučile su se slike iz davne prošlosti da probiju mnoge maglene barijere, ali su se time samo oštećivale i postajale još mutnije i bleđe. Trebalo je jednostavno odustati od prisećanja.

Treba li se vratiti ili grabiti napred?