Danijel Defo

Neka se čitalac seti da kad dođe vreme nevolje, dođe i vreme strašnog iskušenja, i nestaje svake snage otpora; nemaština pritiskuje, duša je očajna, i šta se onda može?

Dete je imalo oko vrata malu zlatnu ogrlicu, na koju sam već bila bacila oko, pa se u pomrčini aleje sagoh, kao bajagi da maloj namestim ogrtač koji joj beše spao, i skidoh joj ogrlicu a da ona to i ne oseti, i onda je povedoh dalje. Ovde mi je, velim, đavo šaputao da ubijem dete u toj mračnoj aleji, da ne bi vikalo, ali sama pomisao na to ispunila me je tolikim užasom da sam se mogla strovaliti;

Misli na ovu pljačku potisnule su sve moje misli o onoj prvoj, i brzo su nestajala ona prekorevanja koja sam sebi upućivala; nemaština mi je skamenila srce, a sopstvene nedaće načinile su me bezobzirnom prema svemu.