Katherine Neville

Evo me ovde, u Pan Amovom kompjuterskom centru usred noći gde razmišljam o zemlji za koju nikada nisam čula, a koja se nalazi na kontinentu o kome ništa ne znam, kako bih postala stručnjak na polju koje me ne zanima i otišla da živim među ljudima koji ne govore mojim jezikom i koji verovatno veruju da je ženama mesto u haremu.

"Žao mi je što je sve ispalo na kraju tako čudno, ali ipak je pomenula šah, zar ne? Ono o 'matu' i ostalo. Vrlo čudno. Znaš da reč 'mat'... 'šahmat', u stvari... dolazi od persijskog Shah-mat. I znači 'smrt kralju'.

Dok se lift peo, izvukla sam iz džepa kaputa salvetu i još jednom pročitala gatarine reči koje je Luelin na njoj zapisao. Sve to i dalje nije imalo nikakvog smisla, pa sam je vratila u džep. Imala sam dovoljno problema i nisu mi bili potrebni novi, izmišljeni. Ali kada su se vrata lifta otvorila i ja krenula niz senkama ispunjeni hodnik ka svom stanu, upitah se kako je gatara mogla znati da sam rođena četvrtog dana četvrtog meseca.

Volter je mrzeo da ustaje pre podneva, a često je i ceo dan provodio u postelji. Već četrdeset godina je tvrdio da je na ivici smrti.

Za Monglansku garnituru sam čuo i ranije i znao sam da je već vekovima izgubljena. Takođe mi je bilo poznato da je od neprocenjive vrednosti.
"Mislio sam da je u pitanju samo legenda", primetih.
"Rišelje nije bio toga mnenja", odvrati ostareli filozof. "On u svojim dnevnicima na hiljadu dve stotine strana razglaba o njenom poreklu i značenju. Putovao je čak do Ahena, ili E-la-Šapel, pa je istražio i Monglan, gde je verovao da je garnitura zakopana, ali uzalud. Znaš, naš je kardinal mislio da ta garnitura čuva ključ tajne, tajne starije od šaha, možda stare isto koliko i sama civilizacija. Tajne koja objašnjava uspon i pad civilizacija."
"Kakva bi to tajna mogla biti?" upitah, uzalud pokušavši da prikrijem uzbuđenje.
"Reći ću ti na šta je on mislio", odvrati Volter, "mada je umro pre no što je rešio zagonetku. Učini s tim što god ti drago, ali nemoj više dolaziti da me gnjaviš. Kardinal Rišelje je verovao da se u Monglanskoj garnituri krije formula - i to u samim šahovskim figurama. Formula koja razotkriva tajnu univerzalne moći..."

Vaša nastojnica je napravila veliku grešku", reče im on. "Znate, pogodio sam šta je učinila. Iznela je garnituru iz samostana. Ah, ne gledajte me tako, drage moje. Izgleda kao puka slučajnost što je vaša nastojnica otputovala čak u Rusiju, kao što reče vaš ujak, zar ne? Ali vidite, osoba koja je kupila Volterovu biblioteku, osoba koja je pokušala da podmiti Miraboa i mene, osoba koja poslednjih četrdeset godina pokušava da se dočepa te garniture, nije niko drugi do Katarina Velika, carica cele Rusije."

Ti ljudi sebe ponekada nazivaju bratstvom slobodnih zidara, a ponekad rozikrucijancima. Koje god ime da izaberu, jedna stvar im je zajednička. Koreni su im u Severnoj Africi. Kada je princ Edvard osnovao ovo društvo na Zapadnom tlu, nazivali su sebe redom afričkih neimara. Smatrali su da su njihovi preci osnovali drevne civilizacije, da su oni obrađivali i polagali kamene blokove piramida u Egiptu, sagradili viseće vrtove, kulu i kapije Vavilona. Znali su drevne tajne. Ali ja verujem da su oni bili tvorci još nečeg, nečeg novijeg i možda moćnijeg od..."
Ojler je zastao i uputio mi pogled koji nikada neću zaboraviti. Progoni me i danas, gotovo pedeset godina kasnije, kao da mi ga je uputio pre samo jednog trenutka. Viđam ga čak i u snovima i to tako živo da se sva užasnem, pa čak mogu da osetim i njegov dah na vratu koji me je zapahnuo kada se sagnuo da mi šapne na uvo:
"Verujem da su oni tvorci Monglanske garniture. I da sebe smatraju njenim zakonitim naslednicima."

Pitala se kakva li je sada njena prijateljica i zaštitnica, sada kada više nije mala Sofija iz Pomeranje. Sada kada je poznata u celoj Evropi kao Katarina Velika, carica cele Rusije.

Potemkin, koji ju je postavio na presto Rusije, koji joj je pružio rojtu sa drške svoga mača da je nosi kada je, na belom konju, povela pobunjenu vojsku da zbaci svoga muža, cara. Potemkin, koji joj je bio ljubavnik, prvi ministar, general njene vojske i poverenik, čovek koga je opisala rečima 'moj jedini muž'.

Kovali su zavere protiv nje, pripremali njeno svrgavanje. Njen vlastiti sin Pavle planirao je njeno ubistvo. Ali u Petrograd je takođe stigla jedina osoba koja je mogla da je spase, žena koja je u svojim rukama držala moć što ju je Katarina izgubila Potemkinovom smrću. Upravo tog jutra njena najstarija prijateljica iz detinjstva, Helena de Rok, nastojnica Monglana, stigla je u Petrograd.