Suzan Majsner

Mi pr­vo­ro­đe­ni sa­mi kr­či­mo put. Mo­ra­mo ta­ko. Ni­ko nam ne ba­ca mr­vi­ce hle­ba či­ji trag tre­ba da sle­di­mo. Sa­mi uti­re­mo sta­zu. A mla­đi se ugle­da­ju na nas. Po­sma­tra­ju nas, od nas se uče, čak i ako mi to ne že­li­mo.

kad jed­nom po­vu­češ ne­ki po­tez, ne mo­žeš ži­ve­ti pra­ve­ći se da ni­si

Do­bro­tu uvek po­kre­će ne­što ple­me­ni­ti­je od pu­ke že­lje da čo­vek bu­de do­bar.

ne bi­raš o če­mu mo­raš ili ne mo­raš da raz­mi­šljaš. Mi­sli ti se sa­me na­me­ću. Je­di­no če­mu mo­žeš da se na­daš je­ste da će se ne­že­lje­ne mi­sli u ne­kom tre­nut­ku umo­ri­ti od te­be i od­lu­ta­ti

Pro­me­na sa­ma po se­bi ni­je ni do­bra ni lo­ša. Do­bre su pro­me­ne na­bo­lje. Pro­me­ne na­go­re su lo­še.

Po­ne­kad je sam strah go­ri od to­ga od če­ga se pla­ši­te.

Užur­ba­nim lju­di­ma pro­mak­ne mno­go to­ga.

po­ne­kad sre­će­mo lju­de ko­ji nam pri­pa­daju sa­mo na­krat­ko, a on­da ne­sta­nu

da bi se čo­vek od­mo­rio od sve­ga, mo­rao bi da umre. To sve je za­pra­vo ži­vot

da je život izuzetan upravo zbog slo­bo­de da vo­liš i bu­deš vo­ljen, ia­ko to može da te po­tre­se do sr­ži.