Harlan Coben

„Sve ljubavne priče“, tvrdio je Maji otac pre mnogo godina, „završavaju se tragedijom.“

Maja je zavrtela glavom i rekla: „Zaboga, tata, to je baš sumorno.“

„Jeste, ali razmisli o tome: ili se odljubiš, ili, ako zaista spadaš u srećnike, poživiš toliko da gledaš kako ti srodna duša umire.“

Pepeo pepelu...“

Čoveče, da li je sveštenik stvarno izrekao tu otrcanu frazu ili ju je Maja uobrazila? Nije obraćala pažnju. Nikada ne obraća pažnju na sahranama. Previše puta je bila u blizini smrti da ne bi razumela tajnu kako ih izdržati: treba otupeti. Ne usredsređivati se ni na šta. Pustiti da se svi zvuci i prizori zamute tako da se ne mogu prepoznati.

Kako ono beše reče Šerlok Holms? „Kada isključite nemoguće, šta god da ostane, ma koliko malo verovatno bilo, mora biti istina.“

I tako, posle prve nedelje, kada sa probudila i otkrila kako joj je Džo napravio onlajn plejlistu, pomno je slušala svaku pesmu, tumačeći skrivena značenja u stihovima, dok je ležala na leđima kao šiparica i buljila u tavanicu. Dopadao joj se njegov muzički ukus. Pesme joj se nisu samo obraćale. Probijale su joj odbranu, slabile je i, ma koliko seksistički možda zvučalo, oblikovale je za njega.

Usledila je prosidba na kolenu uz svirku violina. Obećao joj je sreću. Obećao joj je ljubav.