Dragan Velikić

Pablo Eskobar jeste bio umešan u narko-biznis, ali nije bio predsednik države.

Dragan Velikić

Pljačka kao način privređivanja prisutna je u svakom segmentu srpskog društva. Nedavno sam saznao od prijatelja koji živi u inostranstvu, i često dolazi u Srbiju, da dopune za mobilne telefone svih srpskih operatera ostaju sačuvane samo tri meseca od dana poslednje uplate, a onda se automatski brišu (čitaj: otimaju!). U Hrvatskoj dopuna biva pet meseci sačuvana u aktivnom stanju, i još osam u pasivnom. U Austriji taj rok iznosi godinu dana, dok u Nemačkoj dopuna čuva broj neograničeno. Eto primera koji slikovito pokazuje razliku između uređenih država i razbojničke satrapije

Ne istrčavati, ne ugrožavati prećutni zakon opstanka legla, jer u suprotnom sledi kazna – izolovanost od grupe, stigmatizacija, i preuzimanje tereta žrtvenog jarca. A baš to se dogodilo Pavlu. Izazvao je iritaciju grupe nesposobnošću da sačuva fasadu, najvažniji uslov socijalizacije pojedinca.

kasnije? Da li dolazi? Ili je to samo iluzija? Jer i ta pamet nije pamet, već uteha oblikovana kompromisima i porazima, minulim radom iskustva.

Voda je bila njena crkva. Hodajući pustim obalama, dosegnula bi za trenutak onu željenu vibraciju, bez koje nema pristupa sebi. Porazi tada više ne bi bili porazi, već neminovnosti na putu spoznaje. Suočiti se sa sobom, ogoliti se, ne odustajati, hodati, hodati… Kao što je hodala one jeseni kada je oko nje čitav svet tonuo.

Lako je bilo u svađi izgovoriti da je konačno dosta, da je kraj, ali je nešto sasvim drugo upustiti se u realizaciju tog kraja u tišini svanuća idućeg dana.

Prvi put Andrej nema šta da ponudi, bez odgovora na vrtlog pitanja koja samo sustižu jedno drugo, pitanja koja niko ne izgovara, ali koja nepomerivo postoje poput zatvorskih zidina. A on stoji zanemeo u tom viru ne shvatajući šta se dogodilo. I od puste želje da je to samo ružan san čeka da grozota prođe, da se čudo dogodi, da se konačno probudi i nastavi po starom, uhodanim stazama izbegavanja odgovornosti. Ali buđenja nema bez suočavanja.

Svaka nepravda, svaki bezobrazluk, okončava se tim lepršavim komentarom, koji iskupljuje od odgovornosti kako tvorce sitnih podlosti, tako i meštre velikog zla.

Lepo je imati uređen život, ali to ne može biti smisao egzistencije

Sebi je i dalje u prvom planu, a svi drugi su samo statisti koji mu krase život.