Bet Kempton

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Lo­gič­nom, ra­ci­o­nal­nom za­pad­nja­ku, po­ne­kad je te­ško to da shva­ti. Mi že­li­mo uput­stva ko­rak po ko­rak, sa­ve­te „ka­ko da” i pre­ci­zne pre­vo­de. Ali u Ja­pa­nu se ne nu­de spe­ci­fič­no­sti i de­talj­na ob­ja­šnje­nja. Da bi­smo istin­ski ce­ni­li mu­drost u toj kul­tu­ri, tre­ba da bu­de­mo sve­sni da su­štin­ska po­ru­ka če­sto le­ži u ne­i­zre­če­nom.

Va­bi-sa­bi je bli­sko po­ve­zan s tim su­štin­skim od­no­som pre­ma pri­ro­di. On pod­ra­zu­me­va pri­hva­ta­nje pro­la­zno­sti svih stva­ri i do­ži­vlja­va­nje ži­vo­ta svim ču­li­ma.

Mno­gi od nas ne mo­gu ni da mrd­nu, a da se na­pe­to ne pi­ta­ju šta će dru­gi o to­me mi­sli­ti. Sto­ji­mo u re­du če­ka­ju­ći na tu­đu do­zvo­lu, sve vre­me bri­nu­ći o ono­me što se još ni­je ni de­si­lo. Iz­mi­šlja­mo se­bi pri­če o ogra­ni­če­nji­ma, uma­nju­ju­ći ono u če­mu smo do­bri i pre­ce­nju­ju­ći u če­mu za­o­sta­je­mo.

Ka­da se usu­di­mo da sle­di­mo svo­je sno­ve, okru­že­ni smo to­li­kim is­pe­gla­nim sli­ka­ma uspe­ha da se pi­ta­mo da li je osta­lo ima­lo pro­sto­ra za nas. Ne­bro­je­ni uru­še­ni sno­vi le­že raz­ba­ca­ni po sve­tu bez ika­kvog ra­zlo­ga, sa­mo za­to što je ne­ko upo­re­đi­vao se­be s ne­kim dru­gim i po­mi­slio: „Ni­sam do­volj­no do­bar”. Is­hod te kri­ze sa­mo­po­u­zda­nja je, u naj­bo­ljem slu­ča­ju, inert­nost.

Odričemo se najdragocenijeg – naše pažnje, i tako ostajemo bez darova koji su tu pred nama.

Ne­ko je, svo­je­vre­me­no, pro­ši­rio gla­si­nu da sre­ća le­ži u go­mi­la­nju stva­ri i nov­ca, u sti­ca­nju mo­ći i sta­tu­sa, pri če­mu tre­ba da iz­gle­da­mo mla­do, le­po i mr­ša­vo ili mla­do, zgod­no i sna­žno. Me­đu­tim, ka­da upo­re­đu­je­mo svoj ži­vot sa tu­đim me­ri­li­ma, pod­le­že­mo ti­ra­ni­ji „tre­ba­lo bi” i iz­la­že­mo se ogrom­nom pri­ti­sku da po­stig­ne­mo, ra­di­mo i po­se­du­je­mo stva­ri do ko­jih nam za­pra­vo ni­je sta­lo. Ta že­lja da ima­mo vi­še uti­če na na­še po­na­ša­nje, na do­no­še­nje odlu­ka i na mi­šlje­nje o se­bi – da ne po­mi­njem uti­caj na pla­ne­tu. Šta god da ima­mo ili po­sta­ne­mo, ni­je do­volj­no, bar nas ta­ko ube­đu­ju.

Evo i istin­ske iro­ni­je. Ono oko nas če­mu te­ži­mo če­sto se umno­go­me ra­zli­ku­je od ono­ga za čim u se­bi žu­di­mo. Do­šli smo do tač­ke ka­da tre­ba da za­sta­ne­mo, po­gle­da­mo oko se­be i odlu­či­mo šta nam je za­i­sta va­žno.

U ja­pan­skom po­sto­ji di­van iz­raz, igo­ko­či ga joi (居心地が良い). To na kan­dži­ju, jed­nom od pi­sa­ma ko­ja se ko­ri­ste u Ja­pa­nu, do­slov­no zna­či „bi­ti ov­de-sr­ce-me­sto-do­bro” i ko­ri­sti se da opi­še ose­ćaj udob­no­sti, ose­ćaj da ste kod ku­će

Pro­stor u ko­jem ži­vi­mo uti­če na naš na­čin ži­vo­ta i na to ka­ko se ose­ća­mo u sva­kod­nev­nom ži­vo­tu. Ako že­li­mo da ži­vi­mo dru­ga­či­je, me­nja­nje oko­li­ne i de­ta­lja u na­šem ži­vot­nom pro­sto­ru mo­že da od­i­gra ve­li­ku ulo­gu u to­me.

lju­di­ma ko­ji na­sto­je da na­pra­ve ve­li­ke ži­vot­ne pro­me­ne, raš­či­šća­va­nje je uvek bio va­žan deo tog po­sla. Ka­ko se sve vi­še oslo­ba­đa­ju stva­ri, po­la­ko se oslo­ba­đa­ju i ne­ga­tiv­nih obra­za­ca u raz­mi­šlja­nju, ose­ća­ja ne­do­volj­no­sti, po­tre­be da stal­no bu­du za­u­ze­ti, sta­rih na­vi­ka i že­lje za ži­vo­tom ko­ji ne­ma ve­ze s onim što im je za­i­sta va­žno. Tu va­bi-sa­bi istin­ski stu­pa na sce­nu.

Na to da osu­du osta­vi­te po stra­ni i usred­sre­di­te se na ono što mo­že­te da ura­di­te s onim što već ima­te

Na po­vr­ši­ni ja­pan­ske le­po­te na­la­zi se aro­ma (vi­zu­el­no); is­pod to­ga je ukus (do­ži­vljaj).

Duh va­bi­ja du­bo­ko je po­ve­zan sa ide­jom da su na­še po­tre­be sa­svim jed­no­stav­ne i da tre­ba bi­ti skro­man i za­hva­lan na le­po­ti ko­ja već po­sto­ji tu gde je­smo.