David Albahari

Glas, međutim, rekao je Donald, nisu reči, glas je onomatopeja reči, pravi govor se ne čuje, on se izriče iznutra.

Koliko jezika znaš, toliko ljudi vrediš

drugi pomalo produžen, izvitoperen, kada sam, ne krijući očajanje, polako zaustavljao aparat. Treći udarac, kada smo doista nastavili sa snimanjem, kada je majka pristala da govori, nisam čuo, ili se, ako se čuo, izgubio ispod piskave š

Pisanje je neverica u reči, rekao je, u govor, u bilo kakvu mogućnost pripovedanja, ono je, rekao je, zapravo bekstvo od jezika, a ne, kako kažu, tonjenje u sam jezik.

Svako htenje, kako bi rekao Šopenhauer, proizlazi iz manjka, iz nedostatka, prema tome: iz patnje

Samo sam jednom poželela da umrem, posle je bilo lakše.“

postoje niti koje vezuju čoveka sa prelomnim trenucima, kada duša popušta, i život je posle toga samo odmotavanje kalema, sve dok nit ne dođe do kraja, ne zategne se i ne iščupa, nema druge reči, dušu iz njenog pohabanog boravišta

Pa ipak, uprkos težini, postoji ovde mir pripovedanja, mir priče, delimično i zato što u majčinoj priči nema ničeg uzvišenog

Omiljeni majčin izraz je vijonovski lanjski sneg, snažna svest o prolaznosti i ogoljenosti egzistencije, ali i neobični stoicizam u suočavanju sa gubitkom i bolom.

Mamac bi se mogao svrstati kako u književnost bola, tako i u terapeutsku književnost: „Neko je, ve­rovao sam, kriv za moj bol. Neko je, verovao sam, kriv za smrt moga oca. Sada znam da bol ne treba tražiti u drugima, već da ga uvek no­simo sa sobom, da je bol središte koje nas čini onim što je­smo.“