Lora Džejn Vilijams

De­ca, shva­ti­la sam, ži­ve u sa­da­šnjo­sti. Ona se pot­pu­no pre­pu­šta­ju ono­me što vo­le. Pra­ve se va­žna. Vo­le se­be. De­ca su po pra­vi­lu ra­do­zna­la i ne po­zna­ju gra­ni­ce jer ni­su na­u­či­la da one po­sto­je, još uvek. De­ca ra­de šta im je vo­lja, sa­mo za­to što to že­le.
De­ca ima­ju od­go­vo­re, čo­ve­če.

Mo­gu­će je po­na­ša­ti se de­ti­nje a ne za­bo­ra­vi­ti ka­ko bi­ti funk­ci­o­nal­na, od­go­vor­na od­ra­sla oso­ba.

vo pra­vi­lo za one ko­ji se sta­ra­ju o de­ci gla­si: ako ni­ste si­gur­ni šta tre­ba da ra­di­te, od­go­vor je – kre­vet. Na­pa­di be­sa? Od­spa­vaj­te ma­lo da pro­đu. Muč­ni­na? Kre­vet. Umor­ni ste i kad se pro­bu­di­te? NA­STA­VI­TE DA SPA­VA­TE. Zvu­či li vam to glu­po? Zvu­či ne­vi­đe­no do­bro. Jer od­mor ne tre­ba da bu­de sti­mu­la­ti­van, na­ro­de. Tre­ba da bu­de upra­vo su­pro­tan od sti­mu­la­tiv­nog, što i je­ste po­en­ta. PO­EN­TA JE DA NA TRE­NU­TAK PRE­STA­NE­TE DA RA­DI­TE!