Jasenka Lalović

– Snaga nije kuraž, još manje junačenje. Snaga se mjeri trpljenjem, koliko može da se izdrži.

Život ti je ka voda. Ona se ne opire preprekama koje se pred nju nađu, ona ide svojim putem. Rijeka teče drugoj rijeci, ne zato što je veća, no zato što je niža. Velike vode na svom dalekom putu teku zahvaljujući poniznosti zbog koje joj druge vode pritiču. Svaka poniznost nije poništavanje sebe, mada se tako čini. Tako se raste.

Oduvijek se narod najlakše porobljavao strahom

Sad znam da smo čuvali jedno drugo od sebe.

– Nije li to ljubav, ona najviša

Obje glave se obrnuše put nje misleći da nije tačna u glavu.

Lako je lažima da budu dopadljive kad imaju stotinu lica. Zarad toga i jesu bez obraza.

Teška su odlaženja, ma su teži ostanci. Onome što ostaje na težinu razdvajanja pridodaje se čekanje. Za toliko je, makar za zeru, lakše onima što odlaze.

Kolko je visoko do neba tolko je duboko do ljudske duše.

Kad živimo sreću, na to nas mora neko drugi podśetit i ne znamo da je živimo, a kad nas stigne muka, tada nas sama tuga opomene. Niko drugi ne treba da nas podśeti na tugu.

Zla vremena otkriju da se ne može nikome vjerovat, da je narod kvarljiva roba i da treba biti na oprez pred kime se smije prozborit. Ništarobe se preko noći uzdignu, osile i prozbore riječima od kojih se onaj čestit vazda stidio. Ono valjano se povuče u sebe, pritajen u nadi da svako zlo nije i ne može bit dovijeka. Pušte da glibava rijeka nesojluka ponese za sobom sav mulj i sve ono što je slabo, što se lako prevalja i zanese, još lakše obrne i preskoči sa jedne strane na drugu. Zla vremena sve pokažu. I dobro i ono loše.