Merijen Kronin

?“, šapnuh, još ošamućena od spavanja.

„Zato sam ovde – zbog srca.“

Uspravila sam se u krevetu. Van Sobe ruža delovala je sićušno.

„Oh. Žao mi je. Sviđa mi se tvoje srce. Imaš divno srce.“

Možda zato majka nikad nije mogla da spava – san previše liči na smrt, a ona nije bila spremna.

„Zar se ne plašite? Ja ne znam kako bih uopšte mogla da umrem kad se ovoliko plašim umiranja.“

Udahnuo je s mukom i uputio mi još jedan blag osmeh. „Nemoj se plašiti da umreš, prćo.“

„Ali plašim se“, šapnuh.

„Ali nemaš razloga!“ Nasmejao se i ovo sledeće je rekao na engleskom: „Biće kao da spavaš.“

Pitala sam se da li Bog to radi namerno, da li planski svi njegovi sveštenici polako počnu da liče na Deda Mraza kako bi prirasli za srce okolnom stanovništvu.

Surovost nepoznatih me skoro nikad ne uzdrma, ali dobrota kod nepoznatih me nekako dotuče.