Dejan Tiago-Stanković

„Nikad žena ne govori o ljubavi s nekim kojega ne bi mogla voleti ili poželeti…“

U Estoril su došli probrani među prognanima, ukupno par hiljada od dva miliona, koliko se računa da ih je tada lutalo Evropom. U Palasiju je smeštaj našlo nekoliko stotina onih najsnalažljivijih među njima: oni sa najboljim vezama, s najviše novca i oni sa najviše sreće. I sada oni, privilegovani među privilegovanima, kukumavče i očajavaju. Njegova pozicija je takva da mora da ih sluša kako se žale i tek ih ponekad podseti da smo svi mi koji smo danas, 26. juna 1940, osvanuli u Estorilu, a ne u Parizu, Beču ili Londonu, zaista srećnici. Siti smo i napiti, imamo struje i vode. Sunčamo se po plažama bez bodljikave žice i u šetnji pod palmama ne srećemo naoružane patrole. Noću spavamo mirno: ne bude nas vazdušni napadi ni kucanje policije na vrata. Kada bi se samo prisetili koliko ih je ostalo pod okupacijom, a koliko po jarkovima pored puta sa ustima punim mrava, ne bi se više žalili. Ali ako je nekome suđeno da provede vreme u jalovom čekanju, zar za to postoji bolje mesto od ovoga? Samo treba imati dovoljno za troškove boravka i ovo prokleto ratno vreme će nam proći kao letovanje. Ništa nas neće uznemiravati. Osim komaraca.

– Aha, znači: Čovek samo srcem dobro vidi. Suština je očima nevidljiva… ja bih rekao, ovako odoka, da je hteo da kaže da mi muškarci nismo baš osobito pametni. Mi samo gledamo kakva je koja ženska, je l’ joj lepo lice, kakve sise ima, kakvo telo. Kapiraš? A u stvari suština se ne vidi očima. Može da bude najbolja riba na svetu, ako se ne kapirate, badava ti.

– Dobro – reče dete ravnodušno. Objašnjenje mu nije bilo uverljivo. Na kraju, kako možeš da tražiš da ti tumači književnost čovek koji ništa ne čita?