Žarko Radaković

Ali ja i dalje ponavljam, sve što znam o fotografiji naučio sam od Petra Katanića.

Kada znate čoveka u koga ste imali toliko poverenja, onda niste morali da znate ono što je on već znao da uradi.

Budnost, ako je više od probuđenosti (iz mamurluka), postoji samo još u nejasnim oblicima.

Fotografija je i dalje mera našeg postojanja. Ona precizno i sa odanošću beleži naše mesto, odnosno daje nam potvrdu da smo nešto više od pukog izgovaranja reči.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Na kraju od svega jedino ostaje smrad. Sve se raspada. Sve teži da postane nešto drugo. Sve pokušava da dosegne najviši mogući balans. Sve zamišlja drugačiji svet. Sve nastoji da se prilagodi svemu što ga okružuje. Sve je ništa, ništa je sve.

Cvokoćem usred jula, spustila se na mene strahovita hladnoća, uskoro će da me pokrije mrak i zalud će me Žarko tražiti, mene nigde neće biti, samo će se čuti odjek mojih koraka koji će zapravo biti otkucaji nečijeg srca jer ja sve ovo vreme stojim u mestu, ne usuđujem se da koraknem jer mi nešto kazuje da sam došao do kraja konca i da više nemam šta da kažem osim da izrazim veru u snagu fotografije i da pritisnem na dugme svog foto-aparata iako će u mraku jedina slika biti mrak.

David i Ja, dakle, u slici tamo, dakle u maglovitim obrisima zelenila pored solitera, prilaz obali reke koja se, „tamo“, iza svega „ovde“, kreće, provlačeći se između našeg grada i Ratnog ostrva na drugoj strani, teče, odlazeći mimo svega „tu“, dodirujući glavni grad samo ovlaš, nastavljajući u velikom luku, tiho, ipak i svečano, daleko, daleko, put Istoka, kome su već i tih godina, u vreme nastanka ove fotografije, svi okretali leđa, odlazeći na drugu stranu, daleko, daleko put Zapada.

Fotografija je i dalje mera našeg postojanja. Ona precizno i sa odanošću beleži naše mesto, odnosno daje nam potvrdu da smo nešto više od pukog izgovaranja reči.

Ponavljanje proteklog mi je odavno postalo mrsko preduzeće. Kao da me ništa više ne zanima do sadašnjost. Jer odavno ja živim samo u prezentu, prebijenog sećanja i nejasne budućnosti.