Ana Bel

Kako sazrevaš, stekneš taj grozni strah. Znaš da su ti roditelji sve bliži smrti i ništa ne možeš uraditi da to sprečiš.

Ne mogu da zamislim svet bez svojih roditelja. Izluđuju me i nismo baš najbliskiji, ali volim da znam da će biti na drugoj strani telefonske veze kad god mi zatrebaju.

„Mislim da ne želimo iste stvari u životu“, kojom je okončao našu divnu romansu. Do tada sam bila normalno, prisebno ljudsko biće. Ono koje je moglo da se probudi ujutro i ne brizne u plač pri pogledu na kutiju kornflejksa koju je on dodirnuo.

Polako izvlačim slobodnu nit vune na džemperu i deo rukava počinje da se para – kao metafora moje i Džoze­fo­ve veze.

Iz mog iskustva, ako voliš nekoga, nekad ga je bolje pustiti, jer ćeš na kraju biti povređen. Što više voliš nekoga, više ćeš patiti kada se završi.

Možda ipak nema nikakve velike tajne ljubavi. Trebalo bi samo da je žalim, a ne da puštam mašti na volju.

Pomislila sam kako si za mene postala prava inspiracija. To kako si se izvukla iz depresije posle raskida i preokrenula je u nešto pozitivno. Imala si mogućnost da popraviš život, a to me je navelo da se zaista zamislim.

Izgleda da sam dobila ono što sam želela. Zašto se onda, kog đavola, osećam tako zbrkano?

A nimalo se ne radujem ulasku u uzburkano more u martu, kad je tako hladno da sam jutros morala da obučem zimski kaput.