Slučaj Vinča

Vera u Boga nikom nije donela štetu. Naučiće se redu i poštovanju. Odagnaće zlo iz duše. Jednog dana to može samo da im pomogne da budu bolji ljudi

On se nije poveravao nikom. U sebi je osećao dovoljno dubok, bistar i jak izvor snage koji ga je pokretao i davao smisao njegovom životu

Razumela je zbog čega je došao. Nije mu bila na umu izjava ljubavi i kako da je njih dvoje realizuju. Osećao je krivicu jer joj je toliko dugo upućivao osećanja, a sada je hteo da se iz svega izvuče. Bio mu je potreban njen oprost. Želeo je da iz njene sobe izađe umiren i spokojan. Ali ko ima prava da u drugom probudi ljubav, a onda da se u jednom trenutku samo povuče?
Nije želela da mu olakša. Bila je razočarana, ali nije želela to da pokaže. Ona je već napravila plan da po povratku sve prizna Draganu i brzo se vrati u Pariz Leonu. Ali sada se njen plan ispostavio kao iluzija.

Smeh je bio voltin luk koji ih je u deliću vremena spojio. Sve važno, svečano i večno, kao što su humanost, plemenitost i dobrota, preobratilo se osmehom u spontani i prijateljski susret.

Pomoć unesrećenom jeste najviši oblik kosmičke uloge čoveka.

Znaju li ovi bezbrižni ljudi šta znači bolest, i to ovakva? – setio se u jednom trenutku Grujica. – Koliko li je sreće samo u tome da si zdrav... Kad pođeš ujutro na posao i ne misliš da odande, možda, nećeš da se vratiš.

A opet, pita li ljubav za mesto prvog susreta? I zar se može roditi iz nečeg drugog do slučajnog, nepredviđenog i nenamernog susreta?

– Noći su najrizičnije. Tada se svačije telo prirodno opusti, pa i bolesnikovo. A onda popušta i odbrana organizma od bolesti.

Žorž Mate je poslednji put sklopio oči 2010, u svojoj osamdestoj osmoj. Bilo je to 15. oktobra, baš na dan u kojem se dogodio akcident u „Vinči“.

– Ljudi, zar je moguće da nekom pokloniš koštanu srž, a onda mirno odeš kući i nikad više ga ne vidiš? – prekinuo je ćutnju Petar. – Čemu ratovi, atomska bomba i razaranja kad se ljudi, u stvari, vole? Kakav je to apsurd.