Put do integriteta

Dante skreće sa stranice i gleda pravo u svoju publiku – u vas, dok čitate ovo, u ovom trenutku. On se preselio u večnu sadašnjost. „Večno” ne znači nešto što traje dugo, već nešto što je vanvremensko. Zapamtite, Dante se poistovećuje sa svetlošću, a pri brzini svetlosti vreme više ne postoji. Foton može biti bilo gde, svuda, u svakom trenutku istorije.

Bol izazivaju razni događaji, dok je patnja rezultat načina na koji se suočavamo sa događajima – kako se postavljamo prema njima i, naročito, šta mislimo o njima. Kao što je Epiktet napisao u drugom veku: „Ljude ne uznemirava ono što im se događa, već njihove misli o tome što im se događa.”

Kant je smatrao da naši umovi stvaraju sva naša iskustva, u­ključujući prostor i vreme. Tamo negde možda postoji stvarnost, ali mi možemo da je doživimo samo kroz filter vlastite subjektivne percepciije, što znači da niko nikada ne može da zna šta je apsolutna istina.

Sve što nas istinski čini srećnim je neograničeno i umnoživo, a ne oskudno i deljivo.
Kako to shvatamo, smanjuje se naš strah od oskudice – osnova pohlepe. Uviđanje da će življenjem naše istine – stvari postati bolje za sve može nam dati dovoljno hrabrosti da donosimo velike odluke koje nas pokreću ka integritetu.

Svakog dana donosite hiljade malih odluka o tome šta da radite sa svojim vremenom. Svaki pojedinačni izbor je prilika da se okrenete životu koji zaista želite da vodite. Stalno ulaganje malo manje vremena u ono što ne volite i malo više u ono što volite vaš je sledeći korak na putu do integriteta.

Jednom kada se posvetimo tome da pokažemo svoje pravo „ja”, u svakoj reči i akciji, emitovaćemo ljubav koja je naša suština. Prevazišavši muke rascepljenosti i došavši u blagosloveno olakšanje stanja celovitosti i nepodeljenosti, mi želimo – duboko želimo – da ponudimo isto olakšanje drugima.

Znajte šta zaista znate, osetite šta zaista osećate, recite šta zaista mislite i radite ono što zaista želite.”

Kada se usredsredimo na kreativan odgovor umesto na to da okrivljujemo druge ili se branimo, strah prestaje da privlači našu pažnju. On biva poražen onom drugom, svetlom stranom gordosti, zavisti i gneva: zdravim samopoštovanjem, osećajem izobilja, kao i namerom da se unese pozitivna promena.

Vidite, napadi izazivaju emocionalnu patnju samo ako neki deo nas veruje u njih. Kada nas neki izazivač zaista uznemirava, to se događa jer ta osoba veruje u stvari o nama koje nisu istinite – ali krhotine tih istih uverenja i dalje su unutar naše predstave o sebi, viseći u našim slepim tačkama. Ukoliko prestanete da verujete u laži napadača (kao što su razmišljanja: „Ja sam loš čovek”, „Ja sam inferioran/inferiorna”), dobijate pristup istini ispod njih. Učenjem da se zaustavite – i ponavljanjem sebi – svih onih podržavajućih stvari koje biste želeli da čujete od drugih, uskladićete se sa vašim unutrašnjim učiteljem, sa vašim osećajem za istinu. To zaceljuje rascep u vašem pogledu na svet i obnavlja sam temelj vašeg integriteta. Hvala ti, izazivaču.

Iz nekog razloga, počela sam da razmišljam o tome kako jedan ragbista može da se oseća kada nekoliko krupnih muškaraca pokušava da ga sruši na teren. On sebe ne vidi kao prestrašeni plen. On zna da će u procesu igre biti oboren. Daje sve od sebe da izbegne napad drugih, ali ako se to dogodi, ponovo ustaje i prihvata to sa smirenošću. To je energija moći – ne nepovredivosti, već moći. Ona će ispuniti vaša pluća vazduhom i ojačati vam kičmu.