Grof Montekristo

Gajim oholost prema ljudima, tim zmijama uvek spremnim da se ustreme na onoga koji ih nadvisuje čelom, a ne zgazi ih nogom.

– Nismo nikada izravnati sa onima koji su nas obavezali – reče Dantes. – Jer i kad im ne dugujemo više novac, ipak im dugujemo zahvalnost

U stvari, ukoliko se više ide napred, prošlost se, kao pejzaž kojim čovek prolazi, sve više gubi što se od nje više udaljava.

– Filozofija se ne uči; filozofija je skup svih znanja što ih je stekao um koji ih primenjuje; filozofija je onaj blistavi oblak na koji je Hristos stao nogom da bi se opet popeo na nebo.

Eh, bože moj, to je sasvim prosto; vi koji imate vlast, vi imate samo ona sredstva koja vam daje novac; dok mi koji očekujemo vlast, mi imamo sredstva koja daje požrtvovanje.

Neki akademik bi rekao da su prijemi u višem društvu kao buketi cveća koji privlače nestalne leptire, ogladnele pčele i ljutite stršljene.

Samo onaj koji je osetio krajnju nesreću može osetiti i krajnju sreću. Trebalo je, Maksimilijane, da želite umreti, da biste znali kako je lepo živeti.

Sreća je kao oni dvorci na začaranim ostrvima, čije kapije čuvaju zmajevi. Mora se boriti da bi se osvojili,

Bio je to mladić od osamnaest do dvadeset godina, visok, vitak, lepih crnih očiju i kose crne kao abonos. Čitava njegova ličnost odavala je onaj duševni mir i odlučnost koji su svojstveni ljudima što su od detinjstva navikli da se bore s opasnostima.

to dvoje mladih nikad nisu kazali jedno drugom da se vole. Rasli su jedno pored drugog kao dva drveta koja prepliću svoje korenje u zemlji, svoje grane u vazduhu i svoj miris u nebu; ali su osećali istu želju da budu zajedno. Ta želja postala im je potreba, te bi pre mogli da zamisle smrt nego da se rastanu makar i za jedan jedini dan.