Naše priče

Nedostaje mi vreme kada je bilo bitno šta nosiš u sebi, a ne na sebi. Možda nekada nismo imali „sve“, ali smo, čini mi se, od tada do danas mnogo toga izgubili…

Kad se prošle godine vratio, nedeljama je imao neki sjaj u očima i blagi osmeh. Zbog tog osmeha i tog sjaja, izdržaću, ma šta ko pričao. Sama.

Čitanje daje život knjigama. Čitanje je učenje i čuvanje jezika. Bez znanja maternjeg jezika džabe je busanje u patriotske grudi.

Ljubav majke je nemerljiva, ali umor često može da se izmeri. Svaka mama ima pravo na odmor, zato hvala svim bakama i dekama koji uskoče, kad mogu i koliko mogu. Samo da se ne pretera. U svakom smislu.

Znam i šta pričaju među sobom: „Kakva je to majka da pusti dete

ogim takvim situacijama. Čula sam skoro neke reči koje nisu proizvod lepih misli. Do pre nekoliko godina bih se strašno nervirala, pokušavala da isteram pravdu i istinu na čistinu, čir bi mi proradio sigurno. Ovog puta sam bila potpuno mirna. Samoj sebi sam rekla da više neću dozvoliti da mi muka prolazi vertikalno – kroz želudac i sve organe i da tako struji do glave. Ona mora da promeni pravac i da ide horizontalno – da uđe kroz jedno uvo u glavu, da je tu malo obradim, pa da izađe na drugo uvo. Tako je i bilo. Više ne dam da me tuđe pokvarene reči povređuju. Često ne obraćamo pažnju na lepe reči, na iskrenost, na kompliment

Živela komocija, kad se posle napornog dana izujemo.

Onih crnih dana, koji još ne mogu da izblede, meni je najbolja terapija bila gledanje mačjih stanovnika mog balkona. I to da mi majka mačka ulazi u krilo da se mazi i prede, a mačići mi se veru uz noge i od helanki mi prave šustikle. I kuče Cveta je lek, jer psi vas vole više no što sami sebe volite. Ma, koju god životinju da pustite u svoj život, taman bile ribice ili oni grešni tropsko-pustinjski gušteri što ni ne trepću, biće vam bolje. Verujte mi.

Danas su pogledi upereni isključivo ka nekom ekranu, uglavnom mobilnog telefona. A tamo nema ničijeg pogleda. Eventualno srce, smajli ili neki treći emotikon može da pošalje neku emociju, ako se to tako može nazvati. Bojim se da neki nikada neće spoznati značaj i lepotu pogleda. Naročito onog koji se hvata. Ništa bez para očiju, ništa bez onog „oči u oči“, ništa dok se pogledi ne ukrste… I glava se malo digne.

Mnogo su lepe ove moje godine. Samoj sebi umem da pomognem. Naučila sam da male stvari mogu da budu mnogo veće nego što se čine, da je optimizam ne samo da verujem da će se nešto završiti na najbolji mogući način, već da ću znati da se iščupam iz loših dana. Ma kako neki tvrdili da se s optimizmom čovek rađa, on mora da se gaji i neguje.