Dokle god rastu limunovi

Uistinu je postojalo dete koje je umirući reklo: „Ispričaću Bogu sve.“ Te priče su se zaista dešavale, i dešavaju se nove slične njima upravo dok vi čitate ove reči.

ta s tim ako stotinak takvih odu u smrt? Biće od toga fin novinski naslov koji će pobuditi ljude na neki mali protest ili na kampanju prikupljanja priloga pre nego što opet padnemo u zaborav kao morska pena. Niko nam neće pamtiti imena. Niko neće znati našu priču

Svaki će limun doneti na svet dete,

te limunovi nikada neće umreti.

Jednog dana ćemo se vratiti kući

Način na koji mi izgovara ime, naglašavajući svaki samoglasnik i suglasnik, čak i sad me ispunjava osećajem da mi u venama raste cveće.

Stojim na samom pragu sunčevog zalaska, nebo osvaja mednonarandžasta nijansa, a horizont tamni nada mnom u raskošnu tamnoplavu boju. Slikarsko platno za zvezde.

Sedimo jedno kraj drugog, šaka položenih na trotoar, i prste nam razdvaja tek koji centimetar. A ja ne mogu da se setim kad mi je poslednji put duh bio toliko smiren, opušten usred neizgovorenih reči koje popunjavaju tišinu.
I u toj tišini iznova u mislima posmatram onaj kratkotrajni izraz što mu se bio javio u očima dok me je držao.
Čežnju.

Razgleda mi lice, a moje sinapse ispaljuju neurotransmiter za neurotransmiterom. Analizira mi izraz, a kroz oči mu poput plamena seva neko osećanje.
Ulovila sam ga pre nego što je nestalo i složila ga sebi u srce da bih ga opet osmotrila kasnije, kad budem sama.

„Neću im dati da poseduju moje strahove.“

„Ne bi ti škodilo da razmišljaš o budućnosti. Ne moramo prestati da živimo zato što ćemo možda umreti. Svako može umreti u ma kom trenutku, svud na svetu. Nismo izuzetak. Samo viđamo smrt redovnije nego oni.“