Plavetnilo

Sluh ti nikada neće biti bolji nego sada.

posvećuju mi ni pogled, i potpuno ih razumem. Za njih sam samo žena u godinama, pomalo razbarušena i neuredna, u iznošenoj vindjakni, sa sedim čupercima koji proviruju ispod vunene kape.

Tako glatka čela, tako meki obrazi, zapanjujuće su mladi, bez ikakvog traga, bez belega proživljenog života.

Onda bih zatvorio oči i pomolio se Bogu u kojeg nisam verovao,

Ponekad zaboravim kako izgledam, posle izvesnog vremena čovek prestane da misli na izgled kad živi na barci, ali u retkim prilikama kad se na kopnu pogledam u ogledalo, ako je svetlo dobro, trgnem se. Ko je ta žena u ogledalu, zapitam se, ko je pobogu ta ispijena starica?

Ima li u reči volim nekakve gradacije?“ – pitala sam jednom.

„Ima li gradacije, ili je ta reč po sebi toliko snažna da je uvek maksimalna, uvek stoprocentna?“

Čudno je, apstraktno, ne, nadrealno, nadrealno je prava reč, što spadam u njih, u stare, kad sam ja i dalje i skroz naskroz ja, ista koja sam oduvek bila, s petnaest, trideset pet ili pedeset godina, stalna i nepromenjiva masa, onakva kakva sam u snovima, ili kao kamen, kao hiljadugodišnji led. Starost nema veze sa mnom. Samo kad se krećem osetim njeno prisustvo, tada se javlja sa svim svojim tegobama, bolnim kolenima, ukočenim vratom, osetljivim kukom.

Psi doživljavaju vreme drugačije nego ljudi. Njima je svaki dan kao nekoliko nedelja, a mravlji dani su još duži.

Kucnuo je čas da izabereš. Hoćeš li se uključiti, ili ostati sam?