Upitnik je pola srca

Rodili smo se i moraćemo da umremo. A u međuvremenu treba da živimo što bolje umemo

Dom bez knjiga je kao telo bez duše.

„Obećaj mi da ćemo uvek biti drugari. Šta god da se desi“, rekla je.

Jedna zvezda je pala. Za sobom je ostavila svetloružičastu liniju na nebeskom svodu.

„Hajde da to poželimo. Onda će tako i biti“, rekao je Fredrik i pokazao na nebo.

„Bleso, upravo si to izgovorio naglas.“

„Dobro, pametnice. Obećavam ti da ćemo zauvek ostati drugari. Šta god da se desi.“

„We are all in the gutter,
but some of us are looking at the stars.“*

Oskar Vajld

„Ti si stvarno luckasta. Bleso.“

„Ma zašto me zoveš blesa? Šta ti to uopšte znači?“

„To je neko kao ti. Sladak, ali luckast.“

„Hoću samo da ti dodirnem kosu, pošto je tako fina i sjajna. Znaš, ti si tako fina.“
„I ti si, mama.“
„Ali ne kao ti. Niko nije kao ti. Ti imaš zlatno srce, i svetlost koja dopire iz njega isijava ti kroz oči.“

The sun will come out, tomorrow, so you gotta hang on ’til tomorrow.

Dom bez knjiga je kao telo bez duše.

nemir nije samo osećanje pohranjeno duboko u psihi. Nemir se mogao i videti, i gotovo dodirnuti.

Sećamo se sitnih pojedinosti. A uspomene se urezuju duboko.

Neke jačaju sa svakom proteklom godinom. Neke utiču na nas zauvek.

Možda i više nego što mislimo. Možda sasvim nepotrebno.

Jeste li sigurni da se sećate kako je zaista bilo?