Pesma ćelije

Život je neprestano ritmično kretanje
– pulsa, koraka, pa čak i ćelija.

Nastanak moderne ćelije je evolucijska misterija. Za sobom je, čini se, ostavila samo krajnje oskudne tragove svog porekla ili loze, nijednog jedinog rođaka u trećem ili četvrtom kolenu, nijednog bliskog vršnjaka koji još živi, nijedan posredni oblik. Lejn ovo naziva „neobjašnjovom prazninom... crnom rupom u srcu biologije.“

Drugim rečima, život ima samo dva osnovna domena – bakterije i arheje – a eukarioti („naše“ ćelije) predstavljaju relativno novi podrazdeo arheja. Možda bi se moglo reći da smo mi pomalo zakasneli dodatak, sitna strugotina zaostala posle rezbarenja dva glavna domena života.

Međutim, šta je sa nebakterijskim, nearhejskim ćelijama – drugim rečima, našim ćelijama? Pre oko dve milijarde godina (precizno razdoblje je i u ovom slučaju predmet rasprave), evolucija je napravila čudan i neobjašnjiv zaokret

Prva je istorijat biologije ćelija. U ovoj prvoj priči proputovali smo ogromnu teritoriju: od Levenhuka do Hukovog vizuelizovanja ćelija potkraj 17. veka, pa do otkrića tkiva i organa dva veka kasnije; i od Pasterovog i Kohovog otkrića bakterija kao uzročnika putrefakcije i bolesti, pa do Erlihovog sintetisanja prvog antibiotika 1910. godine. Od prvih početaka biologije ćelija – Raspajeve blistavo proročke rečenice da je „svaka ćelija [...] jedna vrsta laboratorije“ – do smele pretpostavke mladog Virhova da je ćelija lokus i normalne fiziologije i patologije.

Površno posmatrano, arheje najvećim delom liče na bakterije

nego je previdela čitav jedan živi domen. Arheje, tvrdio je Vouz, nisu „gotovo poput“ bakterija ili „gotovo poput“ eukariota.

Kolega infektolog mi je jednom prilikom rekao da su ljudska bića samo „lepe torbe koje prenose bakterije po svetu“

Prvi među njima pojavio se 1919. godine, derivat arsenika poznat kao arsfenamin; otkrili su ga lekar Paul Erlih i bakteriolog Sakaširo Hata, koji su ustanovili da ovo jedinjenje ubija mikrobe uzročnike sifilisa.