Malterego – Knjiga druga: Higijena nesećanja II deo

„I hurt myself today, to see if I stll feel. I focus on the pain, the only thing that’s real.“

„Kao što kažeš. Gleda u reku. Pravi žabice kamenčićima. Emigrirao u sebe. I ne pokazuje nikakvu nameru da objavi putopis s te ekskurzije.“

Misliš da možeš zaštititi bližnje tako što prećutkuješ i držiš pakao u sebi? Kao Zen? Pouzdan način da se napravi bomba.

Izgleda da pakost poslednja tinja i kad si sasvim ugašen.

Naravno, nasledno je. Kao i sve što ne valja. Genetika je nauka o prokletstvu. Valjanih nasledstava ima jedino u testamentima.

Utehe su, uostalom, uvek bedne. Osvete takođe. U tome koliko se njima sladi vidi se i beda čoveka

Stara indijanska mudrost kaže: ako dovoljno dugo sediš pored reke, dočekaćeš da doplovi leš tvog neprijatelja

„Ja bih mogao biti zatvoren u jednoj orahovoj ljusci i smatrati se kraljem beskrajnog prostora, samo da nemam rđavih snova

Govorio je, a ja sam shvatao: pri sudaru, pri okršaju, ljubav nema nikakve šanse protiv ličnih opsesija. Poroka. Napasti. Čak ni protiv plemenitih opsena. Ljubav pobeđuje jedino onamo gde čovek svojoj himeri kaže neću više da se igram

Ovo je otrovna zemlja, nastanjena budalama od dve sorte: onima koje se busaju u grudi veličajući propast i onima koje se uzaludno upinju da saniraju štetu