Usamljeni putnik

Prva Keruakova knjiga koju sam pročitao. Negde pred kraj knjige rekao je da su beskućnici gordi. Ja bih rekao i sebični i samodovoljni. E, takav je i autor bar ako sudimo po ovoj knjizi. Primetićete da u knjizi skoro da nema likova. Samo autor i njegova putovanja. Likovi koji se pominju nisu, sa retkim izuzecima, autentični već tipski. Željezničar, devojčica, mornar, konobar, prostitutka...kojigod. Njega u stvari ne zanima spoljašnji svet, opsednut je samim sobom. Zato nema interakcije likova. Zato nema dijaloga. Zato nema ničega izvan njega samog. Zato čitamo o njegovim stvarnim i spiritualnim putovanjima i zato nam ona nisu mnogo zanimljiva. Jedino što mi se u njegovim pričama zaista svidelo je njegov način izlaganja. Poetski način izlaganja. Ti poetski opisi našeg okruženja samo pojačavaju uverenje da Keruak za ljude mnogo ne mari, da ne kažemo da uopšte ne mari. Ne mari čak ni da se svidi čitaocu svoje knjige. U tome, bar u mim slučaju, savršeno uspeva.