Ema

mladost trpi, toga se starost gnuša.

Ne znam mora li tako biti, ali budalasti postupci zacelo prestaju biti budalasti ukoliko ih besramno čine razumni ljudi. Pakost je uvek pakost, ali ludost nije uvek ludost. Zavisi od karaktera onih koji je čine.

Samo kada čovek vidi ženu u njenom domu, među njenim prijateljima, onakvu kakva je uvek. Tek onda može da stekne ispravno mišljenje. Sve drugo je sreća i nagađanje – a često se ispostavi da je zla sreća. Koliko li se samo muškaraca obavezalo samo na osnovu kratkog poznanstva i onda to okajava do kraja života!

„Časti mi, Ema, kada čujem kako zloupotrebljavate svoj razum, dođe mi da i sam počnem tako misliti. Bolje biti bez pameti nego je tako rđavo primenjivati.“

„Spremna sam“, rekla je Ema, „kad god poželite.“

„S kim ćete igrati?“, upitao ju je gospodin Najtli.

Na trenutak se kolebala, a zatim je odgovorila: „S vama ako me zamolite.“

„Hoćete li?“, rekao je nudeći joj ruku.

„Zaista hoću. Dokazali ste da umete da igrate, a znate, nismo mi baš toliki rod da bude neprimereno da igramo zajedno.“

„Rod! Zaista, nismo.“

više mira nego što mu je bilo po volji.

Njegovom duhu valjalo je često pružati podršku.

znajući kako sam se rđavo ponela, veoma rđavo, velika i naročita mi je uteha znati da me oni moji prijatelji, čije lepo mišljenje mi je i najvrednije, nisu omrznuli do te mere... Nemam vremena da kažem ni polovinu onog što bih želela reći. Čeznem da vam se izvinim, opravdam, da kažem nešto u svoju odbranu. Smatram da vam to dugujem.

Društvo nikad ne može biti suviše veliko. Veliko društvo samo sebe zabavlja.

Pozovite ga na ručak, Ema, i poslužite mu najbolju ribu i piletinu, ali ga ostavite da sam sebi bira ženu. Verujte mi na reč da muškarac od dvadeset šest ili sedam godina ume da se stara o sebi.