Vreme smrti – knjiga IV: Izlazak

Нема Србија ту срећу да суседи ратују на њеној страни.

Срећа се плаћа, господине председниче.

Можда ви, Енглези, можете и срећу да купите. Ми немамо чиме. Зато и гинемо.

Историјски проблем малог народа је да погоди ко је јачи од великих разбојника. И чија је чизма мало мекша.

Овај раt је моћи нашеg нароdа изdиgао dо неpојмљивих висина, али су и све наше немоћи и мане dобиле кобне размере. Ако их слобоdа не сtиша и не оgраничи, буdући мир неће моћи dа оpравdа ова сtраdања…

Ако наши pоtомци и мали нароdи буdу сtекли и неки наук из нашеg сtраdања, онdа смо pаtили и умирали за буdућносt. Ако нас суtра нико не буdе виdео у овом крвавом хаосу који је захваtио Евроpу, ако tвој нарашtај, вашу dецу, и никоg у свеtу ка разумном смислу pосtојања не pоdсtакне наш чин, ми смо се сtровалили у нишtавило.

Ви сте народ који се није остварио у простору, ви постојите у времену. У духу. И нећете изгубити ни овај рат. Ви сво­ју несрећу претварате у трагедију. Овде се све збива по зако­ни­ма античке трагедије. Да, да, господине Катићу… У вашем духу има нечег од вечности. Ви надживља­ва­те поразе.

Ми смо, Живојине, врло несрећан народ. По тлу на коме смо, по историји, особито по непријатељима које смо имали и које имамо. Јер народ стварају и његови непријатељи. И много смо закаснили за овај век. А претоварили смо се циљевима.

Са знањем и искуством које имаш, како си могао да верујеш да се на власт долази памећу и врлинама? Зар ни на Сорбони ниси научио да се власт лукавством осваја, а сабљом и лажима чува?

Подвале праве ту вашу Југославију, ћорава јој страна! Подвала и рачун без крчмара, јер, господо политичари, најпре треба добити рат. Треба, значи, победити браћу да би се с њима ујединили!

Нужда стоји и иза тих подвала, Живојине. Нужда опстанка, на обе стране. Да би се ослободили од Аустроугарске и спасли Далмацију од Италијана, Хрватима је данас неопходно уједињење са Србијом. Они немају друго решење, јер ратују против савезника. А нама Србима је такође животно стало до уједињења са Хрватима и Словенцима да бисмо тиме срушили Аустроугарску, свог главног и вечног непријатеља. Тако бисмо створили најјачу државу на Балкану и приморали Бугаре и Арнауте да увуку рогове. Ето тако су нам се, као што видиш, поклопили животни интереси.

Ствар је у томе, мој пријатељу, што само у таквој држави, до Трста и Целовца, Србија у Европи можда не мора да буде Белгија, а на Балкану Бугарска. Морамо постати већи и моћнији да бисмо били своји и слободни. Нема другог. То је нужда нашег опстанка.

То је ваше политичко малоумље! Нећемо бити ни већи ни јачи ако се ујединимо с нашим садашњим ратним противницима, које никад нисмо упознали као браћу, али их зато добро познајемо као ратне непријатеље.

Не треба, Вукашине, бити ни Бугарска ни Белгија. Ни под царевим, ни под папиним, ни под лордовим, ни под грофовим скутом нема нама спаса и лепе будућности. Треба бити свој. Треба остати Србија насред Балкана и трајати својом памећу на својој њиви.

Ех, кад би се тако могло на овом свету… Велике силе ти не дају да будеш свој и сам. На овом разбојишту имаш да изабереш страну и да гинеш. Историјски проблем малог народа је да погоди ко је јачи од великих разбојника. И чија је чизма мало мекша.