Valerija u crno-belom

ima priča koje je bolje ne proživljavati iz početka.

Voleti se i to ostvariti, bez drame, bez laži, bez negiranja... To je hrabro.

Ja sam u to verovala. U sve. Verovala sam na kraju da ljubav, ponekad, ide dalje od toga funkcioniše li ili ne. Ne čini je venčanje funkcionalnom, već želja njih dvoje da se bore da uvek bude savršeno.

Ima i parova koji se vole ali nikad nisu profunkcionisali... zar ne?

Nezrelost ti mnogo otežava upravljanje svim onim sa čime se mi žene susrećemo i čime treba da žongliramo u životu. A što ti drugi više pomažu, što si ušuškanija, to ćeš kasnije izaći iz čaure, gde je, priznajem, baš toplo.

Bez ikakve sumnje, sreća je pitanje stava.

Sve prolazi i sve ostaje, ali naše je da prođemo... Tako je govorio Mačado.

Ponekad smo same sebi najveći neprijatelji.

„Ne možeš zatvoriti vrata zato što se plašiš. Život treba uhvatiti za rogove.

„Budi mirna. Za sve postoji prvi put i skoro uvek to čovek na kraju zavoli.

„E pa, obećajmo same sebi da nikad nećemo da se mirimo s nečim što nam se ne dopada samo zbog puke činjenice da je ugodno.“ Sve smo se složile. „Zaslužujemo bolje i, naročito, zaslužujemo da u to verujemo.“