Srpske junačke pesme

„Јао, јадна, худе сам ти среће!

Да се, јадна, за зелен бор ватим,

и он би се зелен осушио!“

Ал’ да видиш чуда великога:

што Момчилу било до кољена,

Вукашину по земљи се вуче;

што Момчилу таман калпак био,

Вукашину на рамена пада;

што Момчилу таман чизма била,

ту Вукашин обје ноге меће;

што Момчилу златан прстен био,

ту Вукашин три прста завлачи;

што Момчилу таман сабља била,

Вукашину с’ аршин земљом вуче;

што Момчилу таман џеба била,

краљ се под њом ни дигнут не може!

Не дам вашу сестру похарчити,

без вас бих је могао стопити,

ал’ ћу стопит сву тазбину моју,

немам с киме ладно пити вино;

но сам љуби мојој поклонио.

Повадите ноже деветоре,

на комате кују искидајте.

Онда мене љуба обранила,

љуба моја, мила шћера твоја,

не шће мене, поможе Турчину.“

Запе љуба бјежат низ планину,

она шћаше бјежат у Турака,

не даде јој Страхинићу бане,

за десну је руку ухитио,

ал’ је женска страна страшивица,

Женску страну ласно преварити:

Душо моја, Страхињина љубо!

Немој мене, но удри Страхина,

Нигда њему мила бити нећеш,

пријекорна бити довијека:

кориће те јутром и вечером,

ђе си била са мном под чадором;

мисли, љубо, кога тебе драго.