Odrasla deca emocionalno nezrelih roditelja

Emocionalna usamljenost je toliko uznemirujuća da će dete koje je doživljava uraditi sve što je potrebno da uspostavi neku vrstu veze sa roditeljem. Ova deca će možda naučiti da tuđe potrebe stavljaju na prvo mesto kao naknadu za uspostavljanje nekog odnosa. Umesto da očekuju da će im drugi pružiti podršku ili pokazati interesovanje za njih, ona mogu preuzeti ulogu pomaganja drugima, ubeđujući sve oko sebe da imaju malo svojih emocionalnih potreba. Nažalost, ovo teži stvaranju još veće usamljenosti, s obzirom na to da prikrivanje najdubljih potreba sprečava istinsko povezivanje sa drugima.

Usled nedostatka adekvatne podrške roditelja ili povezanosti s njima, mnoga deca jedva čekaju da ostave detinjstvo iza sebe. Oni rešenje vide u tome da što pre odrastu i postanu sami sebi dovoljni. Takva deca postaju sposobnija od svojih vršnjaka, ali u biti usamljena. Neretko u odraslo doba uđu prerano, tako što pronađu posao što je pre moguće, postanu seksualno aktivni, zatim mladi stupe u brak, ili se prijave za vojsku. Kao da time poručuju: Pošto se već staram o sebi, zašto ne bih iskoristio ostale pogodnosti brzog odrastanja? Unapred se raduju odraslom dobu, verujući da im to donosi slobodu i priliku da negde pripadaju. Nažalost, u žurbi da napuste dom, mogu se venčati sa pogrešnom osobom, tolerisati iskorišćavanje ili mogu ostati na poslu koji im više uzima nego što pruža. Često se pomire s činjenicom da su emocionalno usamljeni u vezi, jer im to deluje normalno, poput onoga što su imali kod kuće u detinjstvu.

Kao roditelji, emocionalno nezreli ljudi traže od svoje dece da igraju odgovarajuću ulogu, koja uključuje njihovo poštovanje i poslušnost.

Nesinhronizovani sa iskustvom svog deteta, ne prilagođavaju se njihovim potrebama; naprotiv, oni guraju svoje dete prema onome što sami misle da bi ono trebalo da radi. Rezultat toga je da deca motivisanih roditelja uvek osećaju da bi trebalo da rade više, ili da rade nešto drugo u odnosu na ono što već rade.

Emocionalno zreli ljudi se sa stresom bore na realističan način, gledajući napred, dok svesno obrađuju svoje misli i osećanja. Umeju da kontrolišu svoje emocije kada je neophodno, anticipiraju budućnost, adaptiraju se na stvarnost, koriste empatiju i humor da opuste napete situacije i ojačaju veze s drugima (Vaillant, 2000). Uživaju u svojoj objektivnosti i poznaju sebe dovoljno dobro da mogu da priznaju svoje slabosti (Siebert, 1996).

Emocionalno zreli ljudi se osećaju lagodno i po pitanju svojih osećanja, i dobro se slažu sa drugim ljudima, zahvaljujući dobro razvijenoj empatiji, samokontroli, kao i emocionalnoj inteligenciji (Goleman, 1995). Njih zanima unutrašnji život drugih, rado se otvaraju i promišljaju sa drugima na emotivno intiman način. Kada nastane problem, oni ga direktno rešavaju sa drugima kako bi izgladili razlike (Bowen, 1978).

„Emocionalna zrelost” znači da je osoba sposobna da razmišlja strukturno, uz održavanje duboke emocionalne povezanosti sa drugima. Ljudi koji su emocionalno zreli mogu da funkcionišu nezavisno, a da pritom imaju i duboku emocionalnu povezanost, glatko kombinujući oba elementa u svakodnevnom životu. Oni su direktni u svom pohodu na ono što žele, ali to rade tako što ne zloupotrebljavaju druge na tom putu. Oni su se dovoljno diferencirali od svojih prvobitnih porodičnih odnosa da bi izgradili svoj život (Bowen, 1978). Imaju dobro razvijen osećaj selfa (Kohut, 1985) i identiteta (Erikson, 1963) i štite odnose sa svojim najbližima.

Kada roditelji odbijaju ili emocionalno zanemaruju svoju decu, ta deca često u odraslom dobu od drugih očekuju iste obrasce ponašanja. Nemaju dovoljno samopouzdanja da veruju da bi drugi bili zainteresovani za njih. Umesto da traže ono što žele, njihov niski nivo samopouzdanja ih čini stidljivima i teško im je da traže pažnju od drugih. Ubeđeni su da će samo opterećivati druge budu li obznanili sopstvene potrebe. Nažalost, pošto očekuju da će se odbijanje iz prošlosti ponoviti, ta deca na kraju završe gušeći sebe i dajući prednost emocionalnoj usamljenosti.

Empatija nije samo društvena prefinjenost, poput taktičnosti. To je potreba za iskrenom emocionalnom bliskošću. Ne možete imati duboku povezanost bez empatije.

Potrebni su samopouzdanje i zrelost da biste priznali da grešite i pokušali da stvari poboljšate.

dovoljno brzo (McCullough, 2003). Ne vole da govore ljudima šta im je potrebno i umesto toga se uzdržavaju, čekajući da vide hoće li neko primetiti kako se osećaju.