Savršena devojka

Nedavno sam naišla na citat: Ljudi će zaboraviti šta si im rekao, zaboraviće šta si im uradio, ali nikad neće zaboraviti kako si ih naterao da se osećaju.

Hoću sve: da imam Nejta, da me njegovi srdačno prihvate, hoću udoban život i decu koja će da porastu u fudbalera – Vil je voleo da šutira fudbalsku loptu – i glumicu. Sama ću da vodim računa o svojoj deci; ne bih ni u koga imala poverenja da će ih paziti kako valja. Hoću da budem neko u koga će drugi da pogledaju – u restoranu, recimo, ili čak samo u parku u koji sam odvela decu – i da požele da su na mom mestu. Hoću da me zamišljaju kao nekoga ko je „staložen“ i živi u sređenom domu, s dečjim crtežima pričvršćenim magnetima za dizajnerski frižider i mužem koji otvara bocu rashlađenog skupog vina dok ja mešam rižoto.

Zaključam se u kupatilo jedva potiskujući poriv da razbijem ogledalo.
Dišem duboko.
Pošto malo razmislim, shvatim da nije sve tako loše. Zato što mi se u trenutku nešto okrenulo u srcu i u glavi.
Prezirem Nejtana Goldsmita.

Ako nemaš plan, planiraš propast.

Pogledaj samo šta se desilo svaki put kad je Elizabet Tejlor pokušala da živi bez Ričarda Bartona. Čitala sam da je njihova romansa opisana kao „smrtonosna ljubav koja nikad nije umrla“. Kad su ostali jedno bez drugog, život više nije imao nikakvog smisla.

Pored Nejta se osećam potpunom, uprkos njegovim manama, i baš zato znam da je to ljubav.

Zaljubljenost bi me zaslepila. Prava ljubav dopušta prihvatanje.

Kad voliš nekoga, pusti ga na slobodu.

Ako ti se vrati, tvoj je. Ako se ne vrati, nateraj ga da se vrati.

Ljudi će zaboraviti šta si im rekao, zaboraviće šta si im uradio, ali nikad neće zaboraviti kako si ih naterao da se osećaju.

„Nema šanse da bih trpela da se neko tako ponaša prema meni.“
Jednom sam čula nekoga kako kaže da te život uvek natera da poližeš ono što si rekao; iskreno se nadam da to nije tačno.

podijum za igru.
Setim se one školske zabave na kojoj sam se zaljubila u Nejta. Dišem duboko; ne želim da sada razmišljam o tome. Nije dobar čas. Ali kad vidim Belu i Nejta tako srećne – u čitavom tom prizoru srećne porodice – zagrcnem se od muke.
Onog dana kad je Vil umro, želela sam samo nekoliko trenutaka mira. Ipak, otad sam imala svega samo ne mira.
Nisam u potpunosti registrovala taj pljusak vode.
Baštovan je pokušao da mi pomogne da spasem Vila. Nikad to nikom nije rekao, zato što je pokušao da me zaštiti. Pustio me da majci slažem kako sam videla Vila kako upada u bazen i kako sam smesta reagovala. Da sam dozivala pomoć, ali da se naprosto sve surovo brzo odigralo. Svaka laž se posle nekog vremena pretvori u

Drži se plana, drži se plana.
Ako nemaš plan, planiraš propast.
Pod uslovom da ne skrenem s kursa, više nikad ništa ne može da me povredi.