Knjiga izgubljenih prijatelja

Dva čitaoca nikada ne čitaju istu knjigu, jer na svet svi gledamo drugačijim očima, provlačimo priču kroz različita životna iskustva.

„Znaš, ima jedna stara poslovica koja glasi: ’Prvi put umiremo kada nam poslednji dah napusti telo. Drugi put umiremo kada poslednja osoba izgovori naše ime.’ Na prvu smrt ne možemo da utičemo, ali drugu možemo nastojati da sprečimo.“

Najvažniji poduhvati iziskuju rizik

Nikada ne znaš šta možeš dok ne pokušaš.“

Znaš, ima jedna stara poslovica koja glasi: ’Prvi put umiremo kada nam poslednji dah napusti telo. Drugi put umiremo kada poslednja osoba izgovori naše ime.’ Na prvu smrt ne možemo da utičemo, ali drugu možemo nastojati da sprečimo.“

Život nikada nije samo ono što bi neko voleo. Retko je to.

E u tome je problem s pretpostavkama, Hanibale. Pominju nevolju koja se još nije ostvarila i verovatno nikada neće. Zašto se baktati time?

Knjige su mi ulile veru da pametne devojčice koje se uprkos tome ne uklapaju u popularno društvo mogu da budu one koje rešavaju misterije, spasavaju ljude u nedaći, razotkrivaju međunarodne kriminalce, lete svemirskim brodovima na daleke planete, uzimaju oružje i biju bitke. Knjige su mi pokazale kako ne razumeju svi očevi svoje ćerke niti čak teže tome, ali da ljudi uprkos tome mogu da ispadnu kako treba. Zbog knjiga sam se osećala kao lepa kada to nisam bila. Sposobna kada to nisam mogla da budem.

Knjige su mi izgradile identitet.

Ako na ovom svetu ima čarolije, ona se nalazi u vodi, ali ja sam oduvek znala, ako na ovom svetu ima čarolije, da se ona nalazi u knjigama.

Zastrašujuće je krenuti u nepoznato, ali ako ne pođemo na to putovanje, nikada nećemo znati kuda bi moglo da nas odvede.