Bilo jednom u Jugoslaviji

Lako je novinarima na Istoku, Partija im kaže šta da pišu, lako je i kolegama na Zapadu, njima vlasnici medija kažu šta da pišu, teško je nama u Jugoslaviji, nama niko ne kaže ništa, ali teško onom ko ne pogodi šta je trebalo

sledeće pitanje kako je onda mogao da bude sve što je u vreme Tita bio, odgovorio je:

„U stvari sam bio samo formalno kao i mnogi drugi.“

prvi film made in Yugoslavia krenuo je na more, naravno uz dobru dozu Narodnooslobodilačke borbe, mislim na film Slavica, snimljen 1947.

Znači, mlad sam dokle god mogu da negujem iluzije.

Švajcarsku, jer u toj zemlji paralelno žive četiri naroda, Nemci, Francuzi, Italijani i Retoromani.

Takva i mlada Jugoslavija, održavala je reč bez obzira na to da li će se naknadno pokazati glupom.

svoje tridesete godine više sam ga cenio od Andrića. Od tridesete sam shvatio koliko je Andrić veći pisac.

koji je po zadatku hobotnice od ohridskog dijalekta bugarskog jezika skovao makedonski jezik, napisao prvi rečnik i prvu gramatiku tog novorođenog jezika.

Problem je bila veronauka. Ona nas je pre svega naučila razlikama, ne da treba svi da se volimo, nego da se zbijemo kao dobro, poslušno stado svako oko svog pastira.

Svakom je dobro na svoj način. Ili loše.