HotEl – Soba 2

Može li postojati verodostojniji test od razdvojenosti i nemogućnosti komunikacije?

Ta priča će biti moja, priča žene, nošena željom za osvajanjem nepoznate teritorije, koja koristi svoje telo kako bi od muškarca svog života saznala tajne u kojima su zatočeni.

Čežnja koju sam osećala za njim bivala je iz dana u dan sve bolnija i sve očiglednija. Pošto je osvojio delove moga tela stranicu po stranicu, ja sam zbog njegovog odsustva osećala kako me muči niz simptoma: grčevi u stomaku, mišićni premor, nekontrolisano igranje kapaka, neprijatno bubrenje bradavica, vaginalni grčevi...

Želim njegove savršene ruke na mom nesavršenom telu, još i zauvek. Potrebnije su mi sada više nego ikada, njegov dodir bi odagnao sve moje sumnje.

Čak i kad me nervira, čak i kada pravi gluposti, čak i kada mi netaktično saopštava da je srećna u trenutku kada ja nisam, ne poznajem nikoga ko bi mi bio bolji pojas za spasavanje nego što je ona. Samo ona ume da me spusti na zemlju, da moje misli usmeri ka realnosti, da se izbori sa mojim neracionalnim nadama i strahovima.

Sve što mi treba, sve što sam oduvek želeo ovde je, u mom naručju.

Zatvorite sada oči. Od sreće. Od zadovoljstva. Od savršenog prepuštanja. Jer kaže se – čak i zatvorenih očiju, ništa vam više neće promaći. Videćete. Videćete od sada sve.

Nikada nikoga ne menjamo.

Zamor, gorak osećaj zbog svih unapred izgubljenih bitaka od kojih je najbeznadežnija ona koja se svodi na želju da menjamo druge.

Ili nešto drugo.