Hronika nastranosti

Među onima koji su u brizi za očuvanje vlasti ispoljili istinsku dovitljivost nikako se ne može zaobići predsednik Gvineje Seku Ture.

Inspirisan poukom iz biblijske priče o Nojevoj barci, on je smislio možda jedinstveni u svetu obrazac za predupređivanje državnog udara. Kao što je Noje, po Božjem nalogu, u barku ukrcao sva živa bića, da ih sačuva od potopa, tako je i Ture na svim svojim putovanjima predsednički avion punio svim mogućim protivnicima, odnosno svim onim ličnostima za koje je sumnjao da bi mogle da pokušaju da preuzmu upravu zemlje.

Predsednik Zambije Kaunda usavršio je tako, gotovo do savršenstva, metod koji je u tehnici očuvanja vlasti poznat kao „vrteška“. Prema ovom obrascu – koliko zadivljujuće jednostavnom toliko i ubitačno delotvornom – zvaničnici su neprestano pomerani sa jednog mesta na drugo, tako da nikada nisu uspevali da obezbede dovoljno vremena za makar rudimentarnu zaveru. Samo što bi načelnik generalštaba počeo da okuplja grupu istomišljenika, kojima, naročito u vojsci, svašta pada na pamet, on bi se, ni sam ne znajući kako, obreo na položaju guvernera neke od udaljenih provincija. Niko od ministara nije otuda mogao da računa da će se ustaliti na jednom mestu. Važne fotelje su, uz to, lebdele na pristojnoj udaljenosti od predsedničke palate, kao da su u bestežinskom stanju, u svemirskom brodu na primer.

Od ovoga neprestanog kretanja, neke vrste političkog perpetuum mobilea, trpele su državne službe – u njima nikakav dugoročan posao nije mogao da se ukoreni – ali je zato šef države bio spokojan.

Predsednik Zambije Kaunda usavršio je tako, gotovo do savršenstva, metod koji je u tehnici očuvanja vlasti poznat kao „vrteška“. Prema ovom obrascu – koliko zadivljujuće jednostavnom toliko i ubitačno delotvornom – zvaničnici su neprestano pomerani sa jednog mesta na drugo, tako da nikada nisu uspevali da obezbede dovoljno vremena za makar rudimentarnu zaveru. Samo što bi načelnik generalštaba počeo da okuplja grupu istomišljenika, kojima, naročito u vojsci, svašta pada na pamet, on bi se, ni sam ne znajući kako, obreo na položaju guvernera neke od udaljenih provincija. Niko od ministara nije otuda mogao da računa da će se ustaliti na jednom mestu. Važne fotelje su, uz to, lebdele na pristojnoj udaljenosti od predsedničke palate, kao da su u bestežinskom stanju, u svemirskom brodu na primer.

Zanimljivo je da su neki od savremenih despota s velikim zakašnjenjem otkrili ono što je već u antičkom svetu bilo dobro poznato: progonstvo iz Rima nekada je bilo ravno smrti; progonstvo iz zavičaja za pisce je, više vekova kasnije, imalo iste posledice.

Uznemireni javom i mučeni snom, prosvećeni građani su, otuda, utehu nalazili u istorijskim analogijama, prema kojima svemu jednom dođe kraj.

Iako zasnovana na iskustvu i celokupnoj sumi ljudskih znanja, ta nadanja nisu se ostvarila.

U slobodnom tumačenju (ali i u skrupuloznom oslanjanju na zatvorsku istoriju braće Burekat), novi aksiom mogao bi da glasi: oni koji žele da prežive ne smeju se okretati budućnosti; ona im, halapljivo gutajući centimetre i kilograme, otima sam život. Spas, prema tome, nije u nadi, kao i uvek nepouzdanoj, već u sećanju – kao i prošlost sigurnom i neizmenljivom.

Princa Grigorija Aleksandroviča Potemkina enciklopedije opisuju kao državnika i vojskovođu koji je za Rusiju osvojio Krim i njenom armijom komandovao u ratu protiv Turske od 1787. do 1791. godine.

Savremenici su ga, ipak, više upamtili kao miljenika carice Katarine Druge, a potomci po tome što je istu caricu, tokom njene posete zabačenoj provinciji, obmanuo tako što je na drvenoj ogradi naslikao uzorne kuće koje su izdaleka, s puta, izgledale kao prave.

Otada se kulise iza kojih ništa ne stoji i, uopšte, sve što se predstavlja lepšim nego što jeste u stvarnosti nazivaju Potemkinovo selo.

Direktoru najstarije novinske kuće na Balkanu nije smetala uslužnost potčinjenih jer – za razliku od staromodnih liftova – u statusnom nije bilo ogledala. U čemu će se u tom slučaju ogledati tako važna ličnost ako ne u licima poniznih službenika?

Ako bi ponekad osmotrio i svet oko sebe, pogled mu je bio uperen ili u daleke horizonte, visoko iznad glava najbližih doglavnika, ili znatno niže – u zadivljene poglede poniznog i odanog naroda.

Čineći sve u nameri da preduprede promene, autoritarni vladari otkrili su da vlast i moć ne shvataju kao instrumente koji su im samo privremeno povereni. Oni su, naprotiv, uvereni kako im i jedno i drugo pripada večno