Oklopno srce

je to upravo ona sprava ko

Devetnaesto poglavlje
Bela nevesta
Iako nisu išli brzo, volvo amazon Bjerna Holma je zanosio i poskakivao po uzanom putu koji je zavijao između estfoldskih polja i njiva.

Hari je spavao na zadnjem sedištu.

„Dakle, nema seksualnih napasnika u okolini Liserna“, reče Bjern.

„Bar ne uhapšenih“, ispravi ga Kaja. „Zar nisi video anketu u VG-u? Jedan od dvadesetorice smatra da je počinio nešto što bi se moglo okarakterisati kao napasništvo.“

Nepravda je kao klima. Ako je ne podnosiš, moraš da se odseliš.

Malo je posedeo na stolici pored kreveta i posmatrao oca dok su mu misli pred očima projektovale sećanja iz detinjstva režirana sasvim nasumično – scene je povezivalo jedino to što ih se Hari uopšte sećao.

Zašto je, kad bi ovaj progovorio, čuo sebe? Svoje misli, reči… Kao zubareva bušilica, neumoljivo su pronalazile svaki Harijev nerv

Upravo to je bio život – proces razaranja, urušavanja nečeg što je nastalo kao savršeno. Postojao je samo izbor između dugotrajnog ili naglog uništenja.

Smrt stigne svakoga, i dobro je što je tako, jer je život samo bol i patnja. Sa takvog stanovišta, ubistvo je milosrdan čin. Samo to ne uviđamo dok nam sunce greje kožu, dok nam voda žubori na usnama, dok nam idiotska želja za životom prožima svaki otkucaj srca i spremni smo da za tek još trunčicu vremena platimo svime što smo stekli u životu: dostojanstvom, položajem, principima.

Jer Even je bio u pravu: niko nije onakav kako izgleda, a većina stvari, sve osim nepatvorene izdaje, jesu laži i obmane.

Na prilazu velikoj, crnoj drvenoj vili srce mu je teško zalupalo. Lupalo je još teže kada je pozvonio na dobro poznata vrata i iza njih začuo korake. Poznate korake.

Izgledala je kao i uvek, kao što će uvek izgledati. Tamna kosa, nežne smeđe oči, vitki vrat. Ma nek se nosi, bila mu je toliko lepa da ga je zabolelo.

„A isto mogu reći i tebi. Uvek sam te voleo, i pijanog i treznog. Nije mi bilo teško iako si uvek bio težak čovek. Uvek u ratu, ponajpre sa samim sobom. Ali, Hari, u životu mi je najmanje teško bilo da te volim.“

„Tata…“

„Nemamo vremena za banalnosti, Hari. Ne znam da li sam ti ikad rekao, čini mi se da jesam, ali ima stvari koje često pomišljamo, pa mislimo da smo ih i izrekli iako nismo. Hari, uvek sam bio ponosan na tebe. Jesam li ti to rekao dovoljno često?“

„Ja…“

„Šta?“ Olav Hule oslušnu u mraku. „Sine, pa ti plačeš? Ako, u redu je to. Znaš li kad sam bio najponosniji? Ovo ti nikad nisam ispričao. Jednom, dok si još bio u višim razredima osnovne škole, javio se jedan tvoj nastavnik. Rekao je da si se ponovo pobio u školskom dvorištu. I to sa starijim dečacima, iz moralnih razloga. Ali tom prilikom je bilo prilično gadno jer si morao u hitnu da ti ušiju usnu i izvade rasklimatan zub. Sećaš li se da sam ti smanjio džeparac? Kako bilo, posle mi je Ejstejn pričao o toj tuči. Nasrnuo si na njih zato što su napunili Klompin ranac vodom sa česme u dvorištu. Ako se ne varam, ti čak nisi naročito ni voleo Klompu. Ali Ejstejn mi je rekao da su te toliko pretukli zato što se nisi predavao, već bi svaki put ustajao sve krvaviji dok se naposletku stariji dečaci nisu uplašili i razišli.“