E baš vam hvala

„’De si, Šipka, krave ti šajbnu lizale!“, dreknula je Bojana i ustala sa stolice. Bilo

pojavljivanju nepoznatih lica na našoj teritoriji. Po tempu ubrzanja

rivši to, sklonila je kosu iza desnog uva, a jedan debeli podigao je ruku. Pravo malo bure sala, s kovrdžavom riđom kosom, u plavoj učeničkoj kecelji, kakve moja generacija nije nosila.

„Druže Šipka“, zapištao je, „da li je vaš posao zanimljiv kao i posao Miličine mame? To je ona pegava što sedi pored prozora…“

„Miladine“, prekinula ga je Marina, „nismo ovde da bismo se sprdali!“, a deca su se na njenu poslednju reč upišala od smeha. „Dosta, dosta, to uopšte nije toliko smešna reč koliko se sad dernjate.“

Ceo razred se kliberio, pegava Milica se sva postidela, a ja sam sačuvao pribranost. Zapravo, uživao sam. Odluka da nemamo dece bila je jedna od najboljih koje smo moja supruga Tijana i ja doneli.

„Druže Miladine…“, izgovorio sam, namerno napravivši pauzu kako bi klinci mogli da se nasmeju, međutim, niko nije ni zucnuo, „…nemam pojma čime se bavi Miličina mama, tako da ne umem da odgovorim na tvoje pitanje.“

„Miladine, postavljaj samo svrsishodna pitanja, nemoj večito da izigravaš odeljensku budalu“, opomenula ga je Marina, a odeljenje se na ovu opasku ponovo grohotom nasmejalo. Jebote, kakvi mali krelci. Da li je moguće da se ništa nije promenilo još od 1984, kad sam bio u njihovim godinama. Jedino te uniformice, i ti tableti na njihovim klupama. I to ne baš kvalitetni, gorenje iz 2014. Mogli su deci da daju obod ili EI Niš, ali Gorenje je posrnulo u borbi s inostranom konkurencijom, pa je dobilo subvencije od Saveznog izvršnog veća da svoje uređaje uvali osnovcima.

Nije išlo. Lepo sam joj rekao da nisam ja za ta sranja, ali ona je insistirala i, eto, glumio sam budalu pred nerazumnom dečurlijom, osokoljenom jugoslovenskim školskim sistemom, u kome su oni zapravo bili gazde svog obrazovanja, sve dok su se držali pionirske zakletve. Prvi se jebeni Miladin nije pridržavao zakletve, pre svega stavki da će poštovati starije i biti veran i iskren drug.

Marina se malo nagla da skloni uvojak kose, ovog puta kako treba, a u mene su iz njenog dekoltea gvirnule dve sise, veličine zlatnog delišesa, u belom brushalteru.

„Druže Mirko“, obratila mi se, a ja sam podigao pogled na njene smeđe oči, „Miličina mama je glumica u Dečjem pozorištu ’Boško Buha’, tako da s njom ne možete da se merite. No počnite već jednom da govorite, nemamo ceo dan.“

Klinci su izgubili strpljenje, počeli su da se došaptavaju, a u meni je splasnuo i poslednji tračak entuzijazma.

„Dobro. Deco, ja radim u Saveznom sekretarijatu za unutrašnje poslove…“

„Milicajac!“, oduševljeno je kliknuo plavušan iz druge klupe.

„Nisam milicajac“, odgovorio sam staloženo, a oni su krenuli da negoduju. „Radim kao istraživač u Upravi za analizu neobjašnjivih fenomena“, ispalio sam sve svoje adute, pomiren sa činjenicom da ovi novi klinci neće pasti na dupe zbog toga, kao što sam ja nekada padao na dupe pred avanturama Martija Misterije i Dilana Doga.