Don Kihote I: Maštoglavi idalgo don Kihote od Manče

Sančo, za ono za šta meni treba Dulsineja od Tobosa, valja mi koliko i najuzvišenija kneginja na zemlji. Jeste, jer ni svi pesnici što poju hvalospeve damama pod imenom koje im po svojoj volji nadenu, nije istina da ih imaju. Misliš li ti da je svaka Amarilis, Filis, Silvija, Dijana, Galateja, Filida, i tome slično, kojih su pune knjige, romanse, berberske radnje i pozorišta, odista bila dama od krvi i mesa onoga ko je slavi i ko ju je slavio? Naravno da nije, nego ih većinom izmišljaju da bi našli predmet za svoje stihove, i da bi ih ljudi smatrali za ljubavnike i za ljude dovoljno odvažne da bi to bili. I tako je meni dosta da pomislim i poverujem da je dobra Aldonsa Lorenso lepa i časna, a što se roda tiče, šta mari, neće se valjda o tome raspitivati, kao da će je za duvnu zarediti, a ja uzimam da je ona najuzvišenija kneginja na svetu.

Srećno je doba i vekovi srećni oni kojima su stari nadenuli ime zlatni, i to ne zato što se tada zlato, koje je u naše gvozdeno doba na tolikoj ceni, bez po muke nalazilo u ono srećno doba, nego zato što oni koji su tada živeli nisu znali za ove dve reči: tvoje i moje.

jer bi istoričari trebalo, i morali bi, da budu tačni, istinoljubivi i nimalo pristrasni, tako da ih ni korist, ni strah, ni zloba, ni naklonost ne nateraju da skrenu s puta istine, čija je majka povest, suparnica vremena, zalog delanja, svedok onoga što je prošlo, uzor i nauk ovome sada, upozorenje za ono što će doći

Gde si, gospo moja,

moj bol zar ne boli?

Ili ne zna gospa,

ili me ne voli.

Život tražim ja u smrti,

u bolesti tražim zdravlje,

zatvor mi slobodu daje,

i ćorsokak izlaz prti,

izdajnik za me odan je.

Sudba što mi, odranije,

dobro nikad dala nije

sa nebom se zaverila,

nemoguće mi odbila,

moguće od mene krije.

Ukratko, toliko je uronio u to svoje čitanje da su mu u čitanju prolazile noći od svetla do svetla, i dani od mraka do mraka, te mu se tako, od malo spavanja i mnogo čitanja, sasušio mozak i pamet je izgubio