U mraku

Volim zapuštene ćoškove na kojima se trava ne seče i na kojima raste gomila koprive. Većina kopriva nije za berbu, jer na njih pišaju psi, ali lepo je videti kako bi se priroda ponašala kada je niko ne bi krotio. Bila bi predivna, a to saznanje čoveku slama srce.

Onog trenutka kad nakon pročitane rečenice ili odlomka shvatimo da u ovom ludilu oko nas ipak ima nekog sistema, da postupci drugih ljudi, koliko god izgledali nasumični i nepovezani, ipak imaju neku unutrašnju logiku i da takozvana objektivna stvarnost nije ni objektivna, a često ni stvarna – tada možemo makar da naslutimo kolika se moć krije u tim pretočenim i ukoričenim iskustvima i doživljajima.

Jasno mi je da me čeka gomila briga ako izronim. Zato taj trenutak odlažem što više mogu. Zatim polagano trepćem tik iznad površine vode i nadam se da ću se pretvoriti u ribu. Daj bože da se pretvorim u ribu. Ali ne. I dalje sam to ja i odgovaram za svoje postupke.

Noć je, a ono što ne želim da čujem pustiću da struji mrakom ili gore, među krošnje drveća, neće to biti prvi put da me je uteha prirode na upravo ovakvim mestima zadržavala

Ne znam čega ili koga mi je više žao. Mrtvih ljudi? Ili živih? Ili same sebe, koja plutam negde između?

Kako te biljke znaju kada treba da cvetaju? Svake godine u isto vreme. To je neverovatno i to ni u ovim godinama ne uspevam da razumem. To mi budi radost koja se bez upozorenja odjednom menja u tugu i nostalgiju

Ko sakuplja biljke, lagano propada i psihički vene. Neprestano čezne da u potpunosti doživi lepotu svih vrsta biljaka odjednom i to se okrene protiv njega. Onaj ko zaista voli da bere biljke drugačiji je i s vremenom o tome prestaje da priča sa ljudima

Ništa nam drugo nije padalo na pamet nego da nastavimo naš biljni ples i zasuli smo njen krevet ostacima sveže ubranog rastavića. Vodile smo računa da ide stabljika na stabljiku, da budu lepo raspoređeni i da ne dođe do nesklada. Krevet je na kraju izgledao kao sređeni grob prekriven rastavićima. U sredini je stajala ženska glava, koju sam u sebi do poslednjeg trenutka ponizno molila da otvori oči. Veštice stare, začulo se iza nas i ušao je deda. Uzeo je štap i bacio ga u našem pravcu. Vrisnule smo i brzo pobegle

Ne znam do koje mere deluju domaći lekoviti napici, ali svest o tome da smo zbrinuti budila je osećaj sigurnosti.

Želim da zatvorim oči i odletim, ali moram da se kontrolišem, ipak su neki ljudi na ulici i mogli bi reći da se ne ponašam prikladno. Malograđanski smrtnici nikada neće shvatiti šta je jednoj vili potrebno u životu.