Vabi-sabi

„Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Va­bi-sa­bi je bli­sko po­ve­zan s tim su­štin­skim od­no­som pre­ma pri­ro­di. On pod­ra­zu­me­va pri­hva­ta­nje pro­la­zno­sti svih stva­ri i do­ži­vlja­va­nje ži­vo­ta svim ču­li­ma.

Lo­gič­nom, ra­ci­o­nal­nom za­pad­nja­ku, po­ne­kad je te­ško to da shva­ti. Mi že­li­mo uput­stva ko­rak po ko­rak, sa­ve­te „ka­ko da” i pre­ci­zne pre­vo­de. Ali u Ja­pa­nu se ne nu­de spe­ci­fič­no­sti i de­talj­na ob­ja­šnje­nja. Da bi­smo istin­ski ce­ni­li mu­drost u toj kul­tu­ri, tre­ba da bu­de­mo sve­sni da su­štin­ska po­ru­ka če­sto le­ži u ne­i­zre­če­nom.

Upa­la sam u zam­ku oča­ra­no­sti sja­jem, pri­vu­klo me je obe­ća­nje da ću ima­ti ne­žni­ju ko­žu i ma­nje bo­ra, i to dok če­kam let za Ja­pan ku­da sam se za­pu­ti­la ka­ko bih is­tra­ži­va­la kon­cept le­po­te u ne­sa­vr­še­no­sti. Kad shva­tim iro­ni­ju, sme­jem se na­glas, vra­ćam tu­be na po­li­cu i ušte­dim če­tr­de­set fun­ti.

Šta bi va­ša umi­ru­ća ver­zi­ja mi­sli­la o va­šem sa­da­šnjem ži­vo­tu?

Ka­nje-san mi je re­kla: „Ne tre­ba nam mno­go da bi­smo ži­ve­li do­bro. Ka­da ste za­hval­ni na ono­me što ima­te i de­li­te to sa oni­ma ko­je vo­li­te, sve osta­lo što vam tre­ba sa­mo će do­ći”. Nje­no du­bo­ko po­što­va­nje pre­ma da­ro­vi­ma jed­no­stav­nog ži­vo­ta per­so­ni­fi­ka­ci­ja je va­bi-sa­bi­ja. Po­tom je re­kla: „Ne­moj da tra­ćiš sna­gu bri­nu­ći o ono­me što ne­maš. To je put ka ne­za­do­volj­stvu. Ume­sto to­ga, obra­ti pa­žnju na do­bro ko­je je već pri­sut­no u tvom ži­vo­tu a šta god da ra­diš, ra­di naj­bo­lje što mo­žeš. To do­no­si ra­dost.”

Ka­nje-san se po­sve­ću­je i jed­no­stav­nim sva­kod­nev­nim ri­tu­a­li­ma a ru­ti­na je dr­ži ak­tiv­nom. Pra­vi svo­je obro­ke sa­ma, uvek od pri­rod­nih sa­sto­ja­ka, če­sto ko­ri­ste­ći na­mir­ni­ce ko­je sa­ma uz­ga­ja. Pu­na ener­gi­je, Ka­nje-san re­dov­no vo­zi bi­cikl do po­ro­dič­nog gro­ba i sva­kod­nev­no bri­ne o svom vr­tu. Je­de iz ma­lih ta­nji­ra i pre­sta­je da je­de čim ose­ti da je si­ta. U Ja­pa­nu to zo­vu „ha­ra ha­či bu” (腹八分), spu­šta­nje šta­pi­ća na ta­njir ka­da vam je sto­mak osam­de­set po­sto pun.

„Ostani vedra. Nemoj mnogo da brineš o onome što nije istinski važno.”

„Do­ži­vlja­vam va­bi-sa­bi ka­da sam sa­ma, kad ose­tim ute­šno pri­su­stvo onih ko­ji su bi­li tu sa­mo tre­nu­tak ra­ni­je.”

U sve­tu ko­ji se ne­pre­kid­no kre­će, tre­nu­ci po­put ovog mo­gu pru­ži­ti ose­ćaj da nam vre­me na­mi­gu­je. Na tre­nu­tak smo pot­pu­no uro­nje­ni u to is­ku­stvo, ne oba­zi­re­mo se na pro­šlost ili bu­duć­nost, sve­sni da sam taj tre­nu­tak ne­će po­tra­ja­ti. U knji­žev­no­sti se to po­ne­kad zo­ve „ha­i­ku tre­nu­tak”, ko­ji opi­su­je po­et­sku le­po­tu ta­kvog iz­vr­snog do­ži­vlja­ja.

Vabi-sabi je fina mera izvrsnih trenutaka.

Pra­va vr­sta sa­vr­šen­stva

Oda­ću vam taj­nu. „Sa­vr­še­no” je za­pra­vo jed­na od mo­jih omi­lje­nih re­či. Stal­no je ko­ri­stim, ali sa­mo ka­da go­vo­rim o kon­kret­nim tre­nu­ci­ma. Ve­ru­jem da je to je­di­ni slu­čaj ka­da je sa­vr­šen­stvo stvar­no. Naj­sit­ni­ja če­sti­ca vre­me­na ko­ja si­ne u ne­po­mič­noj ti­ši­ni. I ne­sta­ne.